Otadžbina

590

НА БОРЕ11СКОМ БАНКУ

Овај мрдну главом. — Знам ја. оче, правац на памет и не могу се помести. — Али ипак држп се више краја, још траје плима, да нас не би струја однела сувише заиадно иа банак. — Пазим ја, оче. Девојка је почела истиха да певука једну песму, затнм је почела да му казује много којешта о свадбеним даровима, на које он опет мора да јој одговара; најзад је почела да тороче о ветру и мору као какав стари мрнар; само то не може да схвати. како умеју људи поуздано да нађу пут по магли. — То се све научи Лујзо ■— рећи ће он с осмејком — и сада нећу за много померити иравац; у најгорем случају мораћемо прећи нешке један комад преко спруда. И барка склиза на гргуљавој површини мора . које је баш овде између спруда н краја доста дубоко; влажан се вео простире све гушћи над малим возом, тешто се виде на води бразде што их праве весла. Девојка је преплашено гледала на море. «Ко сад падне у море тај је изгубљен — рече. Мени се једном деснло , те сам слушала ужасну вику за помоћ једнога јадног човека у мору; чнњаше се час да је ближе, час дал.е. и ми не могасмо да га нађемо већ га све обилазисмо чамцем, док се пајзад све не стиша , и сутрадан избацпла је вода његов леш близу наше куће. — Смрт утопљеника није баш тако бона, дете моје, она је лакша но свака друга смрт. Испрва свако верује да ће се спасти. а кад га обузме страх ои брзо потоне и сад внди угасито-зелено комешање пред очима док на послетку не изгуби свест и не зна ни о чем више. — 0 не, Хенриче, то мора бити ужасно; о томе ја не мислим ни као кћи ни као вереннца мрнарева. Кад мора човек очајно да се бори да не утоне , па кад се узму руке а слана вода почне да пљуска у уста, па онај дуги болни отиор од гушења — не. не. раднје бпх ма на који други начин пошла с овога света.