Otadžbina

НА БОРЕНСКОМ БАНКУ

-— Зар су то свадбени разговорп, Лујзо ? Боље да причамо једно другоме веселе ствари. — Тада ваља ти да отпочнеш. — Ја? Па добро, али после ћеш и ти. II сад обоје прнчају свакојаке приче у забораву на ружне представе. што је магла пробудила у љима. — Хенрпче, прекнде га старац уздржавши веслање — требало би најзад већ да смо стигли. Мени се овај пут чини одвећ дуг. Ти ваљда ниси узео погрешан правац ? — Никако, оче, крма је вазда била скренута крају а држак нисам пуштао нз руке. Старац промери дубину и наиђе на дно а одмах за тим удари кљун од барке на обалу, тако да је Хенрик, којн беше устао да разгледа посрнуо у чамцу. Зарад големе плиме и густога ваздуха, види се само блиски крај а долма је сасвим ишчезла из вида. — Видиш. оче, знао сам ја да је све у свом реду. Ето, чује се већ и лавеж паса из дворишта. — Тако ? Ех , онда је добро , само што мислим да ћете имати јотн добар комад да пешачите. С Богом децо ! Реци Лујзо твојим родитељима да смо здрави. а сутра ћу те Хенриче ја причекати овде с барком. — Добро оче! хајдмо девојко. Он ухвати своју вереницу за пас , подиже је у висину и избацп је на спруд. Старцу као да се све нешто не допада. — Овде је траг од ногу — рећи ће девојка. — Одиста , — иотврдп Хенрик — онда смо стали таман на згодно место јер траг води ка долми. Старац се уверп да је све тако. Лујза је укусно уздигла своју хал ину и ухватила Хеирика под мишку. «С Богом!, С Богом! поздравпте маму и реците јој да ћу скоро онет доћи", довикне им у поласку осврћући се за њима и климајући главом. Правилан удар весала чујаше се још неко време кроза маглу.