Otadžbina

598

НА БОРЕНСКОМ БАИКУ

Брзо је корачао млади пар нреко влажног песка следујући скорашњем трагу људеких стопа на њему. Кад су прешли неколико стотина корачаји обоје од једном застадоше. Та зар су ходили у кругу ? — Ово је вода Хенриче, — узвикну Лујза уплашено. — Јест. то је вода — рећи ће он изненађен. — Шга то значи . Хенриче ? — пита она у стр.аху — га нас је траг довео овамо. — Али ево овде је опет окренут ка обали , гледај само, на десно. Сад знам, мм смо ипак скренули сувише на лево и пристали смо на врх спрудастог краја, који се пружа доста далеко у море. Ипак ми се чини да сам чуо пса; извесно сам се онда преварио. Дакле на десно! —- Та насмеј се мало, девојко, ти сн развукла лице као страшљивица! Тој малој иепогоди узрок је наше брбљање, ге нисам како ваља. пазио. — Не знам Хенриче , али мене од једном спопаде страх, не би ли боље било да позовемо барку натраг ? Да би је успокојио, Хенрик, држећи шаке с обе стране уста узвикну снажно : «Барка. ахо ! Барка ахо!" Али ннко не даде одговора. Оба старца не чујаху вишо добро. — Пека, девојко. не мари ништа, хајдмо сад напред ! Он се брзо упути а она му следоваше стискујући руком своје. срце. Он се чешће осврће пут ње и збија шалу о њиховој непогоди и ако му у срцу није баш најтишије. Стој ! Боже мој, како је то могуће! Умал' што није опет нагазио у воду. — Ту се виде у песку многе стопе испрекрштане; мора бити да су овде људи улазили у чамац! — Хенриче — узвикну девојка престрављена, — а зашто се опет вратисмо води, кад смо на крају ? — Зашто? Иа ишли смо попреко по спруду место да идемо уздуж. Ови људи што су пре нас били овде, помели су . као и ми , место где се излази , па су опет ушли у барку, не имајући воље. да пешаче дугим спру-