Otadžbina

'100 IIА БОРЕНСКОМ БАНКУ самој ивици воде , ишао је баш у кругу , и тај се круг овде завршује •— они су у сред мора! Девојка га види, како се помаља из магле, гха страхотном писком: «Оче, оче, натраг, у помоћ !* стропошта се онесвешћена ; из веселог живота у непосредну смртну опасност била је одвећ нагло бачена и то је оборило. Он јој положи главу на своје крило, и наже се над њоме у немом очајању : она отвори очп и гледаше збуњено око себе. — Хенриче, ми смо на боренском банку ! Немој ми више крити — јецаше она — то је узалуд . ја то знам извесно ! Он ћутећи климну главом. А и шта би више овде помогла обмана ? — Лујза скочи на ноге ; неће ни она више да је страшљивица. — Мислиш ли да би нас твоји на дому могли вндети, кад би се дигла магла ? Он врташе главом. •— А од моје куће ? — Би, кад би се разведрило. У тамп не можемо се ничим приказати, па да бих имао палидрваца код себе. оиа би се погасила, а не би нам ништа користила. 11] >е ће нам још вика помоћп док је море мирно и док ветар не скочи. Али ја се још надам да ће се отац вратити. Неколико часова још имаћемо овде земл.у под ногама. Девојка се сва стресе. „Колико се диже море над овпм банком. Хенриче ? — У пуном приливу можда седам до осам стопа. — А око њега свуда је дубоко ? — Свуда —• рече он безгласно. —• Велики Боже! како смо могли тако далеко да залутамо ? Па онда ове несрећне стопе у песку, што су само превариле оца! Да смо га бар умолили да причека мало. — А ко би, дете моје, могао напред знати; њему пе могаше ни на ум пасти да ће нас струја тако далеко од-