Otadžbina

на боренском банку

601

иети; а за тако иепримерно иехатиога нико ме на свету не би могао држати, нико. — А шта ту помажу твоји ирекори, Хенриче, и ја сам крива за ову несрећу колико и ти. — Јадни родитељи наши ! Хенрик осећаше. како му се спушта вео на очн. Више пута је већ гледао из близа смрти у очп, али се он борпо с њоме безбрижно, као сваки мрнар, за себе самог; али данас кад чита са лица своје веренице узалудно усиљаваље да сузбнје своје очајање, када му рука обавија њезино меко и животом згрејано тело, а међу тим се провлаче последња зрнца песка кроза теснац на часовнику живота , сада тек осети он, с ужасом , шта је то самртнн страх. — Морамо се утопити! Морамо се утопити! — прсну њезпи безнадеждан лелек. — И тп то мораш зарад мене ! 0 кад би се само ти могао спасти, Хенриче ! — Утеши се, Лујзо, још није све изгубљено; за нас ће да се забрину тако и тако, па можда ће нас и вашп од куће потражити. — Ах, Хенриче, сама сам нм рекла , да ћу можда ноћас остати код вас, само да се не би плашплн. ако бпх се ја тамо задржала. Не, оваква несрећа је одвећ ужасна! — Али мој отац, Лујзо, мора свакако опазити наш померен правац, па ће се вратити. Донде ћемо се моћи, а и мораћемо се држати. Ја сам снажан, девојко, и заклињем ти се Богом, да ћу те епасти, само ако се барка врати, а вратиће се, другачије није могуће. — Немој се заклињати. драгане, не може на време стићи, јер сад има и море п ветар и струју против себе; знам ја да Бог неће да ме избавн. — Он то хоће ипак, Лујзо. — Не. Ти умеш добро да пливаш; можда би могао с плимом препливати. Покушај, драгане, а мене остави мојој судбини. отдџбина књ. ххх. св. 120 40