Otadžbina

602

НА БОРЕНСКОМ БАПКУ

— Никад, Лујзо! Ако ти погинеш, погинућу с тобом, н не бих био вредан да ме сунце згрева, кад бих те напустио! У осталом, нема ни изгледа, да бих могао тамо стићи —- далеко је, а вода је одвећ хладна; једва бих могао издржати пола пута; да није тога, ја бих већ био отишао да потражим помоћи. — Отац нам још остаје једина и поуздана надежда, и за њу морамо да се штедимо. Седи на зем.ву док још можеш; ко зна, колико ћемо затим морати стојати кад наиђе вода; хоћу још који пут да викнем, могао би ми глас допрети до долме, и ако когод туда пролази. могао би га чути. И понова викаше он у дужим прекидима , испрва снажно, да се на далеко разлегао глас, затим промукло, слабо и слабије, док га најзад не издаде грло. — Нико не одговара. Дршћући згурила се девојка на влажном песку; он седе покрај ње и пребаци на себе крај њезине мараме. Сенка зимње ноћн почела је да се спушта над морем. и са раним вечером уздпже се јачи ветар и поче да разбија маглу, а тамнп сутон да баца своју последњу сиву светлост на овај људски пар, који. у очекивању смрти, сеђаше немо и непомично на банку, што га запљускаваше сваки час виша површина морска; само је меланхоличан концерт ветра и таласа бивао с часа на час све јачи. — Требали смо ипак, иза твога повратка да се причестимо, Хенриче. — То смо требалн чинити, Лујзо. — Верујеш ли ти на онај живот. и да ћемо се тамо опет састати? — Ја верујем у то, али ми још нећемо умрети. — Хоћемо, Хенриче, наша ће свадба бити на небу; да је само већ прошло оно што томе претходи. — Ми ћемо нашу свадбу славити на земљи, драга моја девојко, само немој губити снаге, то је све. — И он је нежно миловаше, а она му се благодарно осмејкиваше.