Otadžbina

40*

НА БОРЕНСКОМ БАНКУ

603

Плима се дпзаше полако алп пепрестано. Већ је почео песак да се светли пред њезиним ногама ; један талас пљусну пред њима па се разли полако. Ужаснути дигоше се обоје: смрт је већ повукла свој круг около њих. Они се повлаче ка средини банка, али њих гони вода и пере им обућу. Магла се сва разишла. свуда унаокруг брујн модро узбуркано море, а десно тамо она црна пруга, то је долма. С тужним уздисајем облеће их ветар; он лепрша беле мараме залуталих и напуштених . али он не открива ни једпе звезде иза облака: небо је данас без милосрђа. Од једном плану светлост на крају. а одмах за тим друга далеко у мору! Ах, та време е да се пале свеће код куће. Праведнп Боже , зар они не осећају да се у њиховој близини смрт свирепо игра са њиховом децом, и да их само нагла помоћ може спасти? Је ли могуће да они у истом тренутку седе весело једно уз друго, кад им пропада најдраже што имају на свету. само с тога, што немају код себе неколико јадних једио за друго прикованих дасака, што тамо на крају леже узалуд по шупама? II галаси иду све више и више; они већ покривају сав банак и допиру онима, што у сред ноћи стоје у води, до колена, а пена им прска у висину и омива лице. — Да се молимо Богу, драгане — шапуће девојка, — за наше грешне душе и наше родитеље што ће за нама тако да се ожалосте. И онн говораху заједно молитве, што још знађаху, изговараху разне стихове из библије. шго их самртници читају. њихове речи беху испресецане, једва разумљиве, али молитва им беше побожна као никад до сад у животу. Они се заветоваху да ће учинити све , што људи могу да учнне, само да их Бог избави овога пута, па ако ће и за мало година. II кроз морску тутњаву и звиждање ветра пробпјаше тихи , дрхтави глас девојчине песме : «Ако ми ваља поћи, немој ме ти напустити ! в