Otadžbina

004

НА БОРЕНСКОМ БАНКУ

Тада се у њихове душе у пркос еамртпих мисли поткраде варљива утеха да су се помирили с небом, и да пе може другачије бити а да им у најкраћем времену не дође жељно очекнвана помоћ. Али помоћ не долази п у тешкој патњи губи се мало по мало девојчпно поуздање. што га је пробудно религиозни осећај. — Отац се извесно већ вратио, Лујзо; ми не видимо његову барку, и кад је близу, од таласа. Кад се магла разишла он је без с-умње опазио нашу кућу на другој страни, но што је ои мислио; он зна добро. да нас струја није могла толико одстранити него да је још испрва узет рђав правац. и оба ће старца, стало шта да стане, иробити се морем до нас. Она само плаче, а зуби јој цвокоћу од студи. «Ноге и снага су ми као лед, Хенриче —• јецаше она — а тако сам изнемогла, да једва стојим." — Мораш се још мало држати, Лујзо, бар док можеш. После ћу те узети на руке, али тебе ради, то треба да буде тек у последњем моменту. Тако је он светује а и њему самом није бо.ве у тој хладноћи . што допире до у срж од костију; силовито стиска он своје зубе да му не цвокоћу као њезнне. Време пролази. мрак је све гушћи, а девојка је већ до појаса на узбурканом мору. Што впше вода расте, све се то внше у њему губп п последња нада у божију милост , и последњи зрачак вере у помоћ. Барка ће доћи. али — внше нх неће наћи! Он гледа своју вереницу, која је склонила своју главу на његова прса. Ужасно очајање, неописана узбуна преовлада њиме. „Свемогући, шта смо учииили?" — тутњало је кроз његову душу — зашто да баш сад угинемо у цвету наше младости? Шта ти је учинило ово дете, да га тако грозно давиш?" II његов распламгео мозак порађа несавладљиву срџбу против провиђења, иротнв свега. што му у животу беше свето. — Па ипак! Можда је све тако, и да они ваља да пређу искушења и муке до крајне