Otadžbina

42*

КЊИЖЕВНОСТ

035

Г. директоре, пада киша, рећи ће први Типа. Јес, Типа, киша пада, одговори директор. — Амаовоје баш добра киша, мало после проговори Јуришић. — Јес, јака је то киша, Јуришићу. Павловић се само мешкољи и покрива преко главе, а ћути. — Шта ће бити с овом кмшом, гшта Миљковић. — Падаће Љубо , одговори директор. — Молим вас , г. директоре , зар ћемо ми овде да лежимо на овој киши, пита Типа. — А шта ћемо одговара директор. Кућа је нуна женскадије и деце; места за нас нема. Треба и ово издржати. Још се мало протествовало, киша попусти , а ми опет заспасмо. — Ово не може више да се трпи, ослови Миљковић, кад киша у 3 сата поче јаче падати. Он уста, обу чизме и оде у кућу, да ложи ватру. Типа поче се слатко смејати. Е, ово је баш пеучтивост, рећи ће Јуришић. Легли смо по најлепшем времену, нигде облачка, а гле сад шта би. -— Ћути, па спавај, проговори кроз зубе Павловић, коме се цео овај разговор чнњаше излишаи. У то се и ученици стадоше комешати. —- Г. директоре, овде је нешто мокро , кроз сан говори Аца Владанов. — Мокро , мој Ацо, а да како, одговара директор. Где си видео суву кишу ? — Дај амрел, Шпартаљевићу, иште Аца". Ои еп сШев-Уоиб ? Цела је књига написана зонјеним и сухонарним стилом, посве неподесним за путопис ; језик је правилан и чист. На много места утрпане су безначајне ситнице, које само море пажњу читаочеву н. пр. ко је у којој соби сиавао, у којим је колима седео г. директор с г. Миљковићем а у којим остали, чија су то кола, погађање кола са кочијашима и т. д. Но најважнији међу тим важним догађајима биће оиај на стр. 46. : «Нашег Владу заболе трбух (ах !), те онет ту посла. Г. Јуришић оде с њим." Овамо спада и одвећ често а неиотребно и несносно набрајање имена лицима (стр. 4., 56., 57., 78. и т. д.). У књизи има и пет посве примитивних слика по фотограФији : кад се није пмало бољих, могле су и ове изостати.