Pastir

71

променише времено с вечним. Угледавге се на умне деве геванђелске, косе напунише 1 еле 1 ем свећњаке своге. Радугте се, кад падате у различне напасти, знагући да искушавање ваше вере гради трпљење, а трпљење нека дело довршуче, да будете савршенн и цели без икакве мане.“ После овог речма св. писма дотиче се добрих дела (Хак. 2. 19. 24.) љубави према ближњима (Хов. 1. 4. 7.) па завршуГе с овим речма: љубите се уза^амно, иомажите се, саветугте се, те тако ис- , пуните закон христов."

Докле допире хришћанска љубав? Као основно начело наравственог живота љубав прониче у све безброшо разновидне одношаге човека к Богу, к другим слободно-наравственим суштаствима и к спољноме свету. По идеш хришћанства љубав се не сводк на уске границе само ово-земаљског живота; она прелеће са свошм тежњама и у свет духовни, невидљиви, и обухвата свогом симпатишм прошлу и потоњу судбу човештва; она смешта у севе, ио изреку Апостола Павла, не само живе и умрле, но и оне> кош се Гош несу ни родили, као чланове непрегледног царства разумно-наравствених суштаства. Не испитугући теоретички, како може и како треба да се гавља љубав у разноликим одношашма човека хришћанина — даГ да обратимо пажњу на практички развитак основног начела хришћанских друштава. Исторички Факти казаће нам боље, него ма какво субГективно убеђење, правило благоразумности и догматичких закона, шта опредељава и шта од свега боље Гамчи за наравствени живот човека. У каквом положа1у заста!е хришћанство наравствени живот човека ? Ми се дотичемо овог иитања само са стране симпатичких одноиша старог човештва у породичком, друштвеном, државном и међународном обзиру. Коме ни1е познато, да се у старом свету љубав сматрала као чисто осе-