Pastir

167

стињи. К овоме гоњаше га и та сувремена околност и у цркви и у држави, што свуда беху метежи, непоретци, буне. Варварн као морски таласи насртаху са свиГу страна на царевину. Међу свима бегаху нагстрашниГе дивље чете Хуна, коГе прелажаху преко мора, на илавишс собом цео исток. Црква та _ кође ношаше рат у свошм недрима. ДамиГе и Урсин с оружгем у рукама отимаху се око римске катедре и проливаше нотоком крв. И у самоГ Антиохши беше раскола. Мелентта ето збапучу с катедре. Па и саме иустиње, у кошма обитаваху смирени богомољци, не остадоше на миру: и тамо допреше вошици царски и монаси биваше принуђени стати У В01СКу. / (Нас.тавиће се.)

прекој потребн ФнлосоФме за наше богослове.

Ниге чудо, што понеке незналице гледагу на филосоФиху као на нешто, што хе опасно за хришћанско богословље и не виде у њог никакве користи за хришћанско просвећавање, већ само шкоду. Али се морамо чудити, што такав поглед на Философиху бацаху по кад-кад и они, кош су више или мање стручно образовани. А овамо ФилосоФша, као што смо ми пре у хедноме чланку нашег листа приметили, тежи — у правом емислу свом — к оном истом вишем благу човечшем, ка коме тежи и богословље хришћанско. Па према томе она се може пре сматрати као савезница религихе а не као нека њох противна сила. Ако нападачи на ФилосоФТу мисле, да имаху неке разлоге, по котма хоће да хох припишу неке убитачне последице по човештво: то с друге стране сваки беснристрасни исиитивач њених заслуга наћи ће у њох много и много, што хе драгоцено хршпћанском свету. Да би видели, би ли она била од користи нашим богословима и да ли би 1ох требало час пре отворити потпуно место у нашох богословит, ми би могли наћи доказа у целом католичком свету,