Pesme Branka Radičevića sa pismima njegovim i jednim spisom u prozi

15) ђе

ПРВА МЛАДОСТ ПЕСНИКОВА а

лом, били сви Срби, родом Сремци, понајпре Кар“ "ловчани, Додајмо да их ни Бранко није увек судио тако као у Пушу, у једном писму оцу из 1844, и саопштавајући му прву редакцију Бачког расшанка, он се у песми извињава својим некадашњим професорима ако их је каткад увредио, а Гершића и: Пантелића захвално спомиње; та је места из песме доцније испустио, “

Јаков Гершић (!787- 1851), стари директор гимназије — први Србин директор у Карловцима (од. 1825] и професор (од 1815) у два највиша разреда, „предавао је — како прича Милош Димитријевић, историју јасно и разумљиво, био је даровит и изображен човек а благе нарави... био је средње величине, проседе косе, није имао бркова ни браде, личио је на немачког научењака, носио је цилиндар и дугачак прни капут;,., шмркао је бурмут радо и често“, и „сви: су га ђаци волели и поштовали“, По Јовану Суботићу, он је такође „пун знања", у предавању историје био је „дика гимназије карловачке“, у „граматици“ латинској „јак“, али „у просодији тако везан да се није смео слободно мицати,“ Није публиковао ништа, написао је једну опширнију историју али ју је из страха — по изразу Суботићеву био је „плашљив. као зец“ —- оставио у рукопису. Она се данас налази у карловачкој гимназији, заједно с осталим рукописима његовим и библиотеком, И библиотека и рукописи су кашто драгоцени, међу овима последњим, нађено је ту скоро једно преважно Доситијевописмо о уређењу Карађорђеве Србије, Гершић је „уопште био учен човек; био је у преписци и личном саобраћају са Вуком Караџићем, Павлом Шафариком, Симом Милутиновићем, Бејаше и „саопштавајући члан“ Друштва Српске (Словености:

Као Гершић у предавању историје, тако је Глиша. Лазић (1798-1842) — такође професор (од 1820) у два последња разреда — „у ботаници... био дика гимназије" (Суботић), Био јеи „ученог содружества ботаническог регенсбургског член“, како се потписао на својој ЛПросшој наравној исшорији из.

)