Pesme i drame / Milutin Bojić

МИЛУТИН БОЈИЋ ХР

имате друго код њега Његовом вољом влада други; он немоћно зазире од сабора, који му није потпуно сигуран; чак ни у бесу љубоморе не господари сам својом речи. У последњој сцени он је више сентименталан отац, него увређени муж или забринут државник. Такав „психолошки“ Милутин из драме управо је обратан од оног бруталног, својевољног циника, каква га познаје историја; од човека, који је све подвргавао својој вољи, и који није водио обзира ни о најрођенијима. Песнику је, може се рећи, дозвољено, да подешава сцене по својој потреби и чини измене према својој замисли. Може, како је прота Матија пребацивао Сими Милутиновићу, да ствара „од зеца лафа“. Рецимо, да то може бити ваљда и тачно; али је несумњиво, да се у драми, која тако изврне главну историску личност свог приказа, и све друго мора, неминовно, да поремети. Тешко је и психолошки издвојити једну историску личност из целе њене средине, јер је све и сувише уветовано једно другим. Ми нећемо овде говорити поближе о другим моментима ових историских драма, где се грешило не толико о историску тачност, колико о дух и традицију Средњег Века; о томе може бити говора на другом месту. Треба само истаћи, да се у историској драми, нарочито кад се она ради с амбицијом да одговара духу дотичног времена'), мора пазити на све, на сваку појединост. Зна се, на пример, да је наша позоришна управа дала велики новац, да Находа изнесе у средњевековним одећама и са средњевековном сценаријом, да би што више појачала илузију стварности. А ипак, на запрепашћење свих који знају ствари, она је пустила да све војводе изађу на позорницу у црвеним чизмама, иако је та обућа припадала само цару или владару и била један од знакова његова достојанства. Такве ствари кваре

1) Један пријатељ Бојићев, г. Светислав Петровић, наводи, како је песник „желео да произеољности и лажи поетске фантазије замени поштовањем исшине, да ускрсне веран декор прошлости “.