Pesme i drame / Milutin Bojić

ПЕСМЕ 11

А сад како радо сву будућност нудим, Тражећи страх онај, руменило стида,

Да, к'о некад кроку бесциљном се чудим, Да мађиски дворац машта с јутра зида.

Ја љубави имам још сочне и свеже. Неувелих груди ево троши чари!

О, како ме пеку те невине мреже: Неки блатав демон њима господари.

Не стапајмо усне, јер се љубав сити; Вај, све ближе дан је бесветих кумира, Дан кад више неће у нас страха бити, А пресићен нагон затражиће мира.

Како брзо небо бива идол блудан,

И светиња Светих под ноге се меће!

И пољубац сваки ког сам свесно жудан Кап је златног блата на зрцалу среће.

1911.

ОДБЛЕСАК

Вратила си ми дане белих ружа, Донела љубав искрену и чедну, Да сањам, кад ми очи прошлост хтедну, Румен, што жудно чар младости пружа.

И, пуне сунца, твоје очи пише Бездан сазнања с усне пуне лажи, Васкрснув нежност, која око влажи, „Јер даси Бога из твог недра бише.

„У врт где леже испијене чаше

На рпи цвећа и згажена грања,

Ти блесну сунце свесног осећања, „Да дани крина мађиски се збраше.