Pesme i drame / Milutin Bojić

20

М. БОЈИЋ

БАЈКА О ЖЕНИ

ЈЂубичастом паром дише Земља сана, Модри су чемпреси сагли главе тужно, Врх мртвога мора крикне која врана, У златноме бакру тоне сунце јужно.

Усијан се песак бели и прелива, Задрев у небеса ред планина спава, На црвеном жалу слет ждралова снива, Рој мушица дршће изнад речних става.

Врућ, запахнут миром и музиком боја, Са досадом Човек сву ту раскош мотри,

Лежи сиров, крвав, пун длаке и зноја, И тражи у сунцу да свој одглед смотри.

Зрелост једног дана празна му је сена, Нејасних облика једно Ново чека,

Скуп раскоши, сунца, нестално к'о пена. — И одједном он се страшћу зацерека.

Са јелових гора слазила је Жена. 1911.

РАЗВЕЈАНЕ ВАТРЕ

Кроз векове дуге пале се и трну Ватре људске моћи, вере и сазнања,

На њима се греје Ум пун покајања, И, застрашен, њима ноћ разгрће црну.

И ватре се гасе тихо или с праском И нове се дижу к'о химна раздања

А сав стари блесак у пепелу сања, Разочаран таштом гордошћу и ласком.

Мисао умрлу прах незнања заспе,

Али авет њена, подсмехом презрења, Срами охол идол младих поколења, Што чезне да стару лаж из себе распе._