Pesme i drame / Milutin Bojić

ПЕСМЕ

он

То је вечно иста прича исте патње: Обучен у исти облак искушења,

Звездар тражи жудно изворе спасења, И клоне и чека дан смрти и пратње.

Умрла је слава херојства и скаске, А спомен немоћи, Молох свих времена, Ждере нове жртве, којима је цена

Обешчашћен ловор и клик глупе праске,.

Бог истине саме пепелиштем лута, Где мисао људска смрвљена се згара; Он је увек ту, кад гробље се отвара И просипа сузе од кута до кута.

Он, гробар џиновских угаслих ватара... 1912.

ПОД ЛЕТЊИМ СУНЦЕМ

Како опојно мирише липа И тихе ноћи сени мру, Док црвен бакар зраке сипа И тешко дише влат у сну. Дубоко, немо жеље мру.

Груди су тако песме пуне, Да жудно желе суза сласт,

А зреле воље бију струне, И шушњем чезне столет храст Господњих суза жели сласт.

Све зажарено сише, срче Расточенога сунца туч.

А грех у сенци нарда хрче И загашени среће луч, Мре, док га сунца мије туч.