Pesme i drame / Milutin Bojić

М. БОЈИЋ

Заспала срећа тешко спава, А над њом жуди јасмин снен, Лицем јој бол се разиграва И страшћу дише зрели клен. Похотно шуми јасмин снен.

Кад пожар који снегом доји Пепелом заспе звезда прах,

Срећа ће химну да запоји Просуће венце ружа Бах, Грунуће снаге вулкан плах.

1912.

ХОД

Ја се смејем оном што детињство жали, Оне бледе дане туђих надахнућа, Непојамне туге, несвесних чезнућа: Велик је дан био кад смо душом пали.

Велик дан је био кад смо душом пали, Јер зарида Господ у дну душе наше,

„Јер је пала вера што нам други даше,

И у медно теле кип се бога сали.

Од тог дана ми смо, кроз мочар и као Где се тресет слаже, тонули све дубље И очајним криком све дрскије, грубље

2

Наш глас је, пун вере, свог Апола звао.

Данас страшни самум наша чела шиба, _ Неизвесност подло наше жудње сплине,

И ипак ми свесно верујемо: свиће, Ма да ровит темељ под нама се гиба.

Ми чекамо ужас и из дана у дан Верујемо гордо у сунца и боје, У жеље и дела и идоле своје,

„У сав свет тај можда и лажан и чудан.