Pesme i drame / Milutin Bojić

М. БОЈИЋ

Јер празан је живот, кад у јесен доспе, И замућен поглед црвени од суза, Пахуљице модре старост лицем оспе,

Чело пуно змија к'о страшна Медуза, Клецаве су ноге, спарушкане дојке, Црне жиле — оков самртничких уза.

тв

Уцвала је лоза, миришу девојке, Црвене се тела, бљеште мушка бедра, Кикоћу се, слушај, лузима лепојке.

Салома, Салома, бруји песма ведра И сланом се пустом крици здравља оре, Сунце пржи мушка раздрљена недра.

„Вај како ми уста за пољупцем горе! Вриште младе срне, капље мирис нара, У облак се диже кад од мандрагоре

И губи ко живот, ко дим, као пара. (О, живите живот уз звуке сосана! За вас цвате лоза. Салома је стара.

Ја сад слушам ветре са Нилових страна И сунцем печене појмим пирамиде. · Животе, животе, на ме пада слана!

Рањаве ми ноге од трчања бриде: Јурила сам као да сам с ума сишла. И тражила жене које још се стиде.

По пристаништима прљавим сам ишла И тражила страсти у чамцима блатним С јутра стража би ме пијану наишла,

И шибала бичем по жилама вратним. — И жене ми пише страст до кости голе! И у шаторима вриштала сам ратним.