Pesme i drame / Milutin Bojić

50

М. БОЈИЋ

И са свих страна судбом гоњен, Као челична рука стиснута,

К'о с неба грумен звезда сроњен, Мој народ дахће, дршће, стреми И дивљим оком бесно лута. Неми.

Слуктању предан

Он чека гневно удар један,

Да плане...

И плану, прасну.

Закрвавише се старе ране.

Ја видим дивљу, страсну

Крв прадедова. Пени, хуче, Чека, да као лава шине,

Да њом се муње пакла сруче И, шинув, сунце с небеса скине. Да сунце отме поносна, хола, Хрхтава снага хита, хита, Славом се пита —

У неврат гони победна кола.

4. СПОМЕН Велбужд! Дан славе, дан царског крштвња, Кад први ловор свест Будућег опи И паде сребрн усклик Провиђења И лину царска крв да жезло шкропи.

„Под врућим сунцем вриштај коња глуши, Топот се ломи о надне челенке,

Млаз младог сока искра и пенуши,

А челом мутне навлаче се сенке.

А кад се поноћ низ падине прос;, У сенци вења један цар Балкана, Растурив своју позлаћену косу, Одмарао се од ноћи и дана,

| Још неусахла крв копни и воња,

Свежи мртваци ћувиком се јате; Краљевић седа на крвава коња И кличу трубе, да му размах прате.