Pesme i drame / Milutin Bojić

СЛАСТ У БОЛУ

Пекао ме је пожар твоје косе,

А тело хладно, младо и без крета Одмарало се у мирису, што се

Вио из једног модрог дивљег, цвета-

У твоме оку зелен сјај се мрзне, Укочен слуша вечност како хуји; И кад ми поглед у тај амбис дрзне Самртна језа кроз срж ми заструји.

У новој реци твој дах тад ме крсти, Пољубац смртни чулност сву ми здрозгаИ док ми очи стежу твоја прсти

УЖивчан ми пијук дроби део мозга.

Смрзнута вољом крв бива све тиша. И ноћ док трне љубичасто ведра Побожних пада пољубаца киша

На твоја лепа и мраморна недра.

„Јутро нам опет пружа младе снове, Но у оку нам не сја искра стара, Јер преживесмо чудне ноћи ове

Цитав век сласти што се болом ствара.

ПОКАЈАЊЕ

Хтео бих ти рећи љубав сасвим нову У наивном жару,

Да у свакој речи, да у сваком слову Нађеш чедност стару;