Pesme i drame / Milutin Bojić

ПЕСМЕ 63

Те ноћи то сам само рећи знао. Па ипак ја сам само сан ти дао А, мислио сам целог себе дати.

М

Ја читам данас твоја писма, драга, Из којих топла наивност се смеје |

И чедна љубав, коју младост греје. Ја читам писма, но сумор ме хвата,

Јер прошлост врх њих већ остави трага, И туга Билог из вијуга веје;

Сећа се дана страсне чежње, где је Сахрањен спомен на лет белог јата,

Што оде у ноћ без збогом и крадом, Још шум му чујем кроз маглине плаве, Но ноћас пахне неким гробним хладом.

Одјек се мрзне, а ноћ на ме сипа Лепгира мртвих покидане главе. И док ум слепо по словима пипа

Ја чекам тице да се снова јаве.

М1

Бол ме и туга научише вери

У празном храму, уз шум кипариса Чуо сам одјек сахрањених миса

И чуо Бога који љубав прашта.

И гордост која божанством се мери Засу ме дахом старих, древних списа, И, уз шум јела, кестена и тиса,

'Чух јецај срца што саблаз испашта.

Тада се зачу одјек једва чујни, Као два зрна сребра, докле чиле «Сунчани зраци још топли и рујни,