Pesme i drame / Milutin Bojić

М. БОЈИЋ

Та два зе звука расуше по храму Замрвши као шум најтање свиле И иконостас зави се у таму.

Две скамењене сузе то су биле.

Ми

Снови су моји теби вредност дали Но не кајем се што се тако збило: Знам да се свесно лажи гнездо вило Снови су били, али снови сласти.

>

Кад с богова се буду венци спрали, (Остаће, као сан на тиче мило,

Звук твога младог срца што је било По својој вољи и по својој власти.

И кад избледи твој осмех и очи И све се биће у сен Прошлог сточи И смешна буде суза што се проли

И подсмех мноме проспе дах свевлашћа. Чућу, к'о шумор набујалог храшћа, Куцањ твог младог срца које воли.

УШ

Ти идеш од ње, ти, сунчани зраче, Ти си јој косе миловао, ма да

Сам ниси знао на шта сјај твој пада. И њеном оку ти су дао сјаја.

У твој се дрхтај ненадно увлаче Осмеси њени фини, к'о тон јада Тих осмеха је моја душа рада, Зраче, жељан сам твога загрљаја,