Peštansko-Budimska skoroteča

330

Хоћешт. ли ми V бЈдуће приагна бв1ти, као дрЈгима ?" Она неодговори ништа. Кадт. пакч> у Парохову кућу ступише, погледи га онаса сгране, и вид-квши, да су му очи мокре, пришапће мј ; „Лгобезнии Колиих!'' — Онда се сагне оиђ и полшби јои РЈку. Садт. отворе се врата едне собе, и отацт, 1ерон1МТ. одђ честн-ћишеп. стаса стонше предт.нвима. Младенце сиопаде као н-ћка несвестица. ербо они се држаху едно за другогт. чврсго.Незнамт«, бнше л' тодћиство полшбца у|руку, или сграхопочитан1е предт. сгарцемг? За ТБ1МБ преда му Мар1ета миртовт. в ^ћнчићЂ. онђ положи га на нћну главу и рекне : Д чи ц о , лшбте с е м е ђ 'к с о б о мт.! и ободраваше добру дћву на наиживлББп! и наигрогателти начинљ, да лшби Колша. Господинт. мора да е збогт. н^гове глувости име младоженћ криво чуо, или га е збогт. остарклог-в паматствованјн свогђ заборав '10, пакт. е мб1сл10 да е Колшт. младоженл. Подт. наговаран4мЂ старчевБШт, омекне Марјетино срдце сасвБ1мт.; плачући и ецашћи рекне она: „ахђ , та н га лшбимт.јвећ г Б отт. давно, али онт. мрзи на мене." „II на тебе мрзимт., Мар1ето? рекне Колшђ : „Мон душа живи само у тебш, одт. како си тм у Ла Папул'Б дошла. О Мар1ето, к; ко 6 бј| Т 1 могао вћровати или надати се, да ме тб ! лшбишт.. Необожава ли те савт, <1а Напулт.?" Зашто си бегао, Колше одт. меие, зашто си волео мое другарице неже ли мене?" О Мар1ето, н самБ тонуо у страху и несм-ћлости, у брвпи и лшбови, кад^ 6 бт тебе виђао. II неимадо срдце близу тебе 6бп'и , а не би ли близу тебе, онда опетљ бБ1вао самБ тоштт. несрећнш" Кадт. су тако одант. другомт. гозори-

ди, помБ1слн добрБ1и отацт., да се инате. Онг 1И дакле узме обое приближи едмо другомт. и рекне молително: Д'ћч и ц о, д г ћ ч и ц о л ш б т е с е м е ђ ђ с о6 о мб ! Тада падне МарЈета на Колшову грудв. Колшђ ш обгрли сђ обадвема рукама, а лице обоихЂ С1нше одђ возхишчен1н н г ћмогЂ. Забораве они Пароха и са†светт,. Ко.пнове устне почивале су на Мар !етинБ1МЂ сладкимЂ устма, Истинна, то е 6б ! о само полшбацЂ, али доиста еданЂ полшбацЂ наислађегЂ уништоженл. Обов су 6б1.ш едно у другомЂ стоплћни. Обое су 6бкш шЛову свестн тако изгу6 б 1 ли , да су узхишченомт. отцу 1ерон1му безЂ да су сами знали до цркве и до олтара сл'ћдовали. „ Мар1ето" уздисаше онђ. „Ко.пнђ !" уздисаше она. У цркви молило е много побожни; но сђ удивл г ћшемЂ бнху они садЂ сведоцб1 одђ Ко.пновогђ са Мар1етомЂ вћнчана. Многи су трчали шштђ пре свршетка торжества наполћ, и преповедаше десно и лево поЛа Напули: Колшђ е сђ Мар ^етомЂ в^ичанЂ. КадЂ се вћнчанћ доконча, отацЂ 1ерошмЂ се снраведлБИВо радоваше, што 4 му е оно тако лепо за рукомЂ изпало, и што е кодђ младенаца тако мало одпора нашао. Онђ ш одведе у свои домђ . За ТБ1МЂ дотрча Мати МанонЂСадЂ Госпон Манонка радоваше се нћномЂ зету, кадЂпоче н&гово богатство познавати, особиго будући Господинђ КрИВОЛШОЂ и скупа СЂ нћгОВБШЂ Н0С0МЂ у Грасе одведенЂ баше* Разб1бннБ1и пакЂ крчагЂ блше у породицБ! до данашнћгЂ дана као споменЂ и светинн чуванЂ.