Pisci i knjige IV

ДОГМАТИЧКА КРИТИКА ЕП

М.

Књижевна критика осцилује између два крајња мишљења. По једноме, она је тачна наука као и све друге науке, по другоме, она је само једна префињена и дилетантска уметност. Но да ли истина неће бити између потпунога одрицања и апсолутнога тврђења, између анархије и тираније законаг Би ли се могло, ако не утврдити, а оно бар наговестити и оцртати нешто другог.

Изгледа да може. У уметности, у опште, има две ствари: ствар талента, и укуса, ствар чињенице и заната. Таленат, геније не да се научити: ни најдогматичнија реторика нити је дала рецепт, нити је у стању да га да, како човек може постати Шекспир, Гете или Виктор Иго. Али занат је, тако рећи, опипљив, и он се даје научити. Индуктиван, експерименталан метод примењен је и на естетику, и нико мањи но Спенсер и Бен доказали су да се „језик богова“ даје сасвим разложити и испитати, да се књижевни утисци могу ухватити, поредити, посматрати, и да се из њих могу изводити чак и закони. Хелмхолц, доводећи у везу физиологију слуха и музику, оптику и сликарство, јасно је показао нужно и природно прожимање науке са уметношћу и обратно. „Брижљиво посматрање дела великих мајстора, вели он у својој Оптици и Сликарству, биће исто

писци и КЊИГЕ 9