Pisci i knjige IV

138 ПИСЦИ и КЊИГЕ

и разноврстан, и као код свију самоука, који су учили све код свију, код њега има свега и свачега, без много реда и једнообразности. У филозофском погледу, код њега има и скептицизма, и песимизма, и агностицизма, и деизма, и твизма — али Г. Велимировић се нарочито зауставио на теизму, као на последњој речи Његошеве филозофије. То му је изгледало погодније, али после теистичке филозофије у Лучи Микрокозма, коју он сматра за „централно мисаоно дело Његошево“, до кога је био „духовни бескућник“, има код Његоша и познијиг скептичких и деистичких мисли у Горском Вијенцу, који је књига његове пуне зрелости, главно и дефинитивно дело његово.

Затим, пре но што се врши приказ или критика Његошевих идеја, треба савршити један претходан посао, прост и прозаичан, али неопходно потребан: ваљало би критички испитати сам текст, одредити чега има позајмљеног, чега има подражаваног. Пре но што се пише о једном писцу какав је он, треба пре свега видети шта је у њему туђе, а шта његово, и према томе само његовом одређивати његову духовну и душевну ос0беност. Познато је већ да код Његоша има већих трагова читања из Державина и Ламартина. Ваљало би исто тако тачно одредити у колико је Милтонов Изгубљени Рај послу-