Pisci i knjige VII

1007". ПИСЦИ И КЊИГЕ књишки. Уопштавајући свој случај, она вели: | „Културни човек је пун страха, и зато за њ не постоји непосредни живот“. Треба додати томе: и латераторски страх бити прост и природан, осећати, мислити и изражавати се као обични људи. Код ње није само страх но и немоћ бити природан и непосредан. Књижевност за њу није одблескивање живота кроз једну душу но један племенит занат. По примеру других који су писали, гурана и притискивана у писању књигама, под утицајем несвесних књижевних реминисценција, она

узима перо у руке, не да се изражава но да

изражава. Она узима један више или мање оригиналан књижеван мотив, и разрађује га пажљиво и приљежно као једну тему, скицира, сенчи, боји, мери сваку реч, дотерује сваку фразу, одржава ритам, једном речју: „прави литературу“. У свему том осећа се нешто тражено, усиљено и прављено, извештачено и укочено, без даха и живота. Око се може преварити, али душа не. То је цвеће изникло из мастионице. ј

_ Г-ђица Секулић је сасвим књишки писац и представља сасвим оно добро оно што се зове посредна литература. Али она је од бољих писаца те врсте. Литература у њој постала је друга природа. Она је читала и зна оно о чему пише. Она није од оних наивних снобова, каквих све више има код нас, који прво праве своје уметничке фризуре, па тек после покушавају да дају уметничка дела, који певају орхидеје а никада их нису видели,