Pisci i knjige VII

ДВЕ ЖЕНСКЕ КЊИГЕ ; 99

средно одговарати на спољне утиске. Велики писци имају увек ту непосредну визију ствари, они гледају свет очима и осећају га душом,

без посредништва мозга. Људи који су иса _

многим читањима и умовањима ПО ализовали, губе драгоцену моћ непосредно посматрања. То су адоси сит пбгто. Они сувише познају тајне књижевнога заната и рецепте за књижевне ефекте, и изгубили су А за самосталну књижевну радњу. Тиранин мозак, паралишућа самокритика, коче им руку; они осећају на себи терет књига, и све гледају кроз књиге. Они могу писати о књигама, али не могу сами писати књиге, књиге у смислу непосредне књижевне производње.

И Г-ђица Секулић је у томе случају. Она се развила у књигама, прво читала па после гледала, и између ње и живота остаје увек тешко пробојни зид књига. Да ли је то случај што се прва ствар у овој књизи, Буре, која има карактер једне интимне исповести, почиње овим редовима: „Одмах · се познају она несрећна мала деца која из

школе долазе у празну кућу, која знају Робинзона на памет, и у деветој години читају Живот и пашње у Сибиру и Пут у земљу Вашукулумоа“. Од тих дечјих забава постају сталне навике духа, и читање као и све страсти не напушта своју жртву. Г-ђица Секулић је много читала, те многе књиге оставиле су читаве наносе у њеној души, њен унутрашњи живот постао је чисто 15