Pisci i knjige VII

2 НИ

ДВЕ ЖЕНСКЕ КЊИТЕ : 105

мршено, да се не види што се желело рећи; негде се за љубав стила промакне и што-шта што нема никаког људског смисла. Што се мене тиче, ја признајем да Мучење нисам разумео, а одвећ трансцендентални Круг ми изгледа с ону страну разума. Али, било би свирепо заустављати се дуго на сличним местима.

Код Г-ђице Секулић једна је ствар несумњива: она зна да пише. Не само да пише правилно и чисто, да јој је фраза глатка и ритмична, но има, што је теже, боје и израза, каткада и речитости и снаге. Али, 0сећа се да „прави стил“. Њој није довољно што пише добро, она жели да пише сувише добро. А то јој је озбиљна мана, и у томе се види како је одиста „боље непријатељ доброг“. Г-ђица Секулић воли да се игра речима, она је она Уогталгетп у њеном Растанку, која уме да „заплеће и расплеће“ речи. Она злоупотребљава своје способности стила, и гомила усиљене речи и претеране фигуре ради стилског ефекта. На пример:

»А њој је сваке ноћи нешто лупало на про-

зор. Гранчица дивљег кестења која не може да спава. И долазили би тада гласови из провалије времена и из царства проклетих душа, и говорили јој да је њихов растанак стража на вратима великог разочарања и мржње, да ватра и страсти нису више 6огови и да обуче црну сомотску хаљину нелепих паметних девојака, и увене у њој као што се суши биљка у црној вази која светлост не пропушта“. (Ст. 160).