Pisci i knjige VII

па

првака

108 . ТИСЦИ И КЊИГЕ

могао добити живот; када пише о себи, она то чини ради других. „О, ја мислим да заиста није мала ствар утрти коју сузу, сма-_ њити који јецај“. Болничарку, њену најсређенију ствар, оличење еванђелске доброте: без икакве религиозне подлоге, диван тип световне милосрдне сестре, могла је написати само једна словенска душа.

Снобовима, онима који су сада пронашли Оскара Вајлда, изгледаће све то старински наивно и смешно. И ова књига није за снобове и цинике. Она ће имати, и заслужује да има, једну нарочиту публику. Њу ће читати оне сироте младе девојке које милионарски живе у својим чистим сновима и племенитим илузијама. Има по нашим школама, по скромним улицама нашех вароши, у најзабаченијим нашим селима, још тих младих добрих створења која воле свет, и ако је он према њима увек био тако суров и тврд, и која се још могу расплакати над отвореном књигом. То су оне младе девојке које у априлу носе зимске жакете и чије ципеле су са искривљеним потпетицама, али под чијим старомодним шеширима лепе мисли роје се као звезде у летњој ноћи. То је свет који осећа оно што Г-ђица Јанковић назива: „радосне мисли“, „светли радни дани“, „доба срећног рада“. Може се ко хоће смејати том свету, али он одиста постоји, и он је у књизи Г-ђице Јанковић добио свој висок израз.

Поред те словенске нежности исамилости, у књизи Г-ђице Јанковић има нечег српског,