Pisci i knjige VII

: 6 + 3 |

и

МАЛЕ АЕ ПИ

ДВЕ ЖЕНСКЕ КЊИГЕ 108

националног, домаћег. И то не српскога са. београдског. „корза“, но српског што подсећа на оне мале и чисте варошице наше, чији бели зидови и црвени кровови вире из великих ораха и дудова, са оним старим кућама које се држе чисто као цркве, где се патос жути као лимун и бакарно посуђе светли као огледало, где су зидови покривени везовима вредних девојака, са хладовитим собама заливеним мирисом црвених јабука и жутих дуња, са баштама у којима се сади невен, зелен-када, здравап, кадифица, селен н калопер. У тим малограђанским кућама наше провинције породица још није празна реч. Ту се још зна радити, трпети и волети. И на тај свет подсећа стално књига Г-бице

Јанковић, књига која је одблесак наше сре-

дине на једну добру девојачку душу. Исповести немају претензија на велике проблеме, оригиналне идеје и ретка осећања.

"У њима нема ничега необичног. То је обичан

живот са својим тихим трагедијама и недраматичним драмама; осећања су просечна и нормална, речи просте и обичне. То су тихе и ведре „истине срца“. Читалац се не задивљује, не скандализује, не буни, не одушевљава, али чита, и писац хвата његову душу. Осећа се срцем да је све то заитано из извора живота, да је све то избило из једне душе која се преливала. Оно што је најлепше у овим добрим девојачким исповестима, то је основни тон дискретне доброте. Књига се чита не само са задовољством но и са неко

во срна удао ама биајћа