Pisci i knjige VII

130 | ПИСЦИ И КЊИГЕ

Резултат Вишњиног искуства доводи је на „тачнију оцену света и саме себе“, и она се „спуштила на општи ниво“. Те њене нове

идеје на пракси 2 „И време је проводила лако, |

радећи у школи појачано, скупљајући по селу мотиве са чарапа, ускршњих јаја, дрвених кашика, агитујући међу сељанкама за отварање домаћичке школе“. На супрот Чедомиру Илићу, жалосном витезу хромих идеала, стављен је позитиван и радни Радоје Остојић (симболично име!), који је према Идићу оно што је Саломонов према Нежданову у Новини. Радоје није човек од књиге и речи, ма даи он воли и култивише фразу. Он се облачи, брије и говори као Американац. Он је поборник „ситног рада“, стварања у својој непосредној околини. Он оснива друштво „Рад и Светлост“, хоће да диже електричне индустрије у Чачку, и на путу је да успе. Али удари поплава, провали бране, уништи сав посао, друштво се растури, а Радоје се пропије. Једини позитиван човек тако свршава! И какав морал из свега тога2 Готово механичко, фаталистичко веровање у материјални напредак, који иде и мимо и преко људских воља, и преко зука људских речи.

На жалост, има много тачног у невеселом „наравоученију“ последњег романа Г. М. М. Ускоковића. Извесно је да су читави нараштаји наши падали, јер су кретали питања која се тада нису могла решити, примали на своја леђа терете које нису могли носити. Али то није било само у нараштају