Pisci i knjige VII

М. М. УСКОКОВИЋ 13

из доба око 1900. Било је тога у свима нашим нараштајима који су улазили у живот са много идеализма, било националног, било социјалног, било политичког. Било би и погтрешно и неправедно „хромим идеалима“ назвати идеале Чедомира Илића и његових другова. Могло би се одмах, још данас, рећи, да је тај нараштај „хромих идеала“, ти људи којима је сада између тридесет и четрдесет година, у главном на својим леђима изнео ратове 1912 и 1913, и има већ данас песника који га називају „Великим Нараштајем“. Али и да претпоставимо да се нараштај од 1900 у свом идеализму сасвим скрхао. Како су свршили национални идеалисти шездесетих година, како „нови људи“ седамдесетих година, како политички реформатори осамдесетих година2 То је општа судбина свију рано дошлих пророка који су осуђени да проповедају у пустињи. Брутална сила ствари, духовна лењост људи, огромни консерватизам друштвени, све их у напред осуђује на неуспех. И они су у своје јако и чисто вино морали сипати воду, и сипали су је толико да је постало вода. Они су се изгубили у гомили, постали онакви какви су и други. ве је то врло жалосно, али то нису толико мане њихове и мане њихових идеала, колико мане људске природе. Тако тече живот. Само, сви ти иделисти свију врста, који су хтели велику и слободну нацију, или срећан и слободан народ, разумно и слободно „друштво, ипак више вреде од оних који се ож