Pisci i knjige VII

20 НИСЦИ И КЊИГЕ

заплетеније. Београд је престоница Србије, и сви Срби треба да пишу онако како пише Београд...“ И Станојевић, завршује ето

„зашто се еп Ариостов у стиху зове Бијесни

Роландо, а у овом поговору Бесни Роландо..“ У самом спеву Станојевић је еклектичар,

узима како му треба ради стиха, има и јуж-

нога и источнога изговора, за њега је то „сасвим допуштена /сеппа роећса“.

Последњи од важнијих екавских писаца који су писали и јужним наречјем био је Стеван Сремац. Своје историјске приповетке Из

књига сшаросшавних, хотећи да им да свечан

поетски стил, писао је јужним наречјем.

Али, поред свих тих појединачних случајева, јужно наречје није преовладало а северо-источним крајевима српскога народу. Парадоксално је, али стоји чињеница: да је код Хрвата, где је велика већина икаваца и екаваца, јужно наречје сасвим освојило у књижевности; док код Срба, где је толико

велики број јекаваца, није могло у књижев-.

ности освојити земљиште, и до данас је остало једно покрајинско наречје. Источно наречје не само да се одржало у крајевима у којима се говори, но поставши књижевно наречје српске књижевности, показује јасну и јаку тенденцију да истисне јужно наречје и постане опште наречје целе српске књижевности.

Латентна борба између та два наречја постоји, и данас се може поставити питање: које наречје треба примити, источно или јужно.

ис

ин на