Pisci i knjige VIII

126 ПИСЦИ И КЊИГЕ

би требало, и да о самом питању, у овом оквиру, кажем више но што је допуштено.

Војислав је један од млађих песника наших, али ни о једном се није толико писало као о њему. Ко год је имао довољњо добра мишљења о себи да мисли да и његов глас треба да се чује у великом хору обожавалаца песникових, хитао је то да учини. У једно време сматрало се као одлика доброга укуса преузносити Војислава. Ту је читав низ: Г. Храниловић у Мјепси, Г. Милан Савић у Јавору, Г Цар у Колу и Бравкову Колу, Г. Лаза Томановић и Г. Бранислав Станојевић у Стражилову, Г. Недић у познатим својим студијама — и звани и незвани рекли су што им је било на души. Хор је био складан, сви се гласови слили у праву химну, и Војислав брзо поста славан. Син једног а зет другог песника, својом релативно необичном поезијом, намах је привукао пажњу на се. Тајна. његовог успеха, као и већине успеха, јесте у томе што се јавио у згодан час. Када је почео певати, крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година, Јакшић је био мртав, заморени Змај је сам собом испуњавао је целу нашу поезију, следбеници њихови били су понизили поезију својим љубавним песмицима, погодним за текст на сликама лецедерских колача, извештаченом меланхолијом, плитким и фразеолошким „патриотизмом.“ У десетерцу и осмерцу, који су они умели управо вештачки да начине тромим и вулгарним, цвркутали су у безбројним вариацијама оно мало мисли из Змаја и Јакшића које су биле на домаку њиховим мозговима. Читалачка публика имала је тада осећај човека засићена неукусним јелом. И у то доба дошао је пе-