Pisci i knjige VIII

МАРКО ЦАР 127

сник сасвим другог кова. У његовим песмама, васкрсавала је класична старина: Атина, Олимп, Рим, даљни крајеви, Хималаји, Ганг, обале Северног Мора, стара и мрачна доба људске историје, необичан, за нас потпуно нов метар, складност и отменост у изразу, суморан тон, нешто мало и песимизма. Тоје је била јасна реакција дотадашњем правцу, и сви финији духови који су осећали баналност дотадашње поезаје, с радошћу и надом погледали су на младог песника. Војиславизам је почео своје завлађивање,

Песник је доживео успех. У своме поколењу изби као први, млађима поста идол, вођ целе једне школе („реалистичко-веристичке“, вели једна бесмислица из тога доба); песме му доживеше два издања — ствар у нас готово нечувена — ; за његова Рибара рекоше да је српски Фауст...; један чешки критичар стави њега и Словенца Грегорчића на прво место међу свима живим песницима словенским; најзад, дигоше га и изнад Змаја... То је било много за једног смртника. Потемкин је после прве представе Недораслог узвикнуо Фонвизину : „Сад умри, Денисе!“; Војислав није имао више шта да чека! Умро је; образовали су одбор да му дигну споменик, њему ва помен и у почаст створили су онај мауволеј од непечених цигаља који су назвали Војислављева Споменица — њему који је проводио дане без хлеба и нођи без крова, а жену и децу оставио без игде ичега...

Али, у тренутцима опште опијености том новом поезијом, било је људи који су имали своје одвојено мишљење. Последњих година настало је, канда, растрежњавање. Чуле су се речи о недо-