Pisci i knjige VIII

МИЛАН БУДИСАВЉЕВИЋ 157

и беднога стања које га гура у крађу, када му од глади скапава стока, сељацима често дража изнад свега. Има и једна врло лепа сцена, када Разушко расеца последње кромпире, да захрани две овце и краву, и када му сестра гледа, како јој брат „вјешто и брво расијеца један по један.“

„“— Немој, брато, све; то су нам пошљедњи ! — додаде, мислећи, да ће то за вечеру. — Ал кад Радушко разреза све, њој се од једном нагло дигоше груди; снежан подбрадак заигра, заклони лице рупцем, а у очима је поли нешто врело. Не могаше даље гледати, како јој брат, убијен, узима кришку по кришку и редом дијели једној и другој овци, па онда опет крави.“ И поштени и бедни брђанин пошао је у крађу... Али као што по контрафама стоји анђео са раширеним крилима и чува да не падне дете које спава на ивици провале, тако се и сиротица Јагода по снегу дала за братом... И у оном мраку почиње диалог :

„“— Брате! — доприје од једном тих и плашљив звук. „— Радушко брате! — јекну и други пут,

„Радушко се осврну и упропасти. Видје сестру, гдје брзо лети к њему. Сјевнуше му љутито очи, и он као ван себе сјекну:

» Назад!

„Не чује му сестра гласа, него већ сва изнемогла долети до брата и стиште му се око врата.

„=“ Јагода! шта ти јег — виче Радушко и отискује је од себе. »“— Не, брате, ако Бога знаш! — превија се

она сирота и грчевито му се стиште око врата. „ “ Шта не