Pisci i knjige VIII

156 ПИСЦИ и КЊИГЕ

поред ноћне ватре причају страшне приче о белом овну на утопљеникову гробу, о старом господару који се повампирио, о трави расковнику и о „Тришки“ (Антихристу) који ће „заводити народ хришћански“. Цепидлачење би било наводити слична места, која не говоре толико у прилог онога што рекох, колико основни тон и начин писања. | Књижевни прикази и оцене у нас се пишу по извесном шаблону: на завршетку мора бити помевут савет жртви да „више чита и студује.“ Што је оцењивач млађи, тим тај савет има више аподиктичан карактер. Нашем г. Будисављевићу има да се каже нешто друго: њему не смета шо није читао него што своја читања није процедио кроз своју душу, што је од узора узео не само метод него и много више но што треба; он не пати од књижевне атрофије него од хипертрофије. Наша сеоска приповетка, која је имала тако одличних представника, која је у једном тренутку хтела скоро да постане наш национални жанр, скоро је пропала, и то само због тога, што млађи приповедачи наши нису хтели сликатисео ски живот из природе, са живих модела, онакав какав су видели и осетили, него су га сликали према Лази Лазаревићу и Јанку Веселиновићу, копирали их, и одузели му илузију верности и стварности. Најбоља копија, самим тим што је копија, ве вреди за осредњи оригинал. И с једним делом приповедака г. Будисављевића исти је случај. Оне миришу на књигу, остављају утисак нечега рађеног у соби, прављеног, а не виђеног, непосредног, осећаног. Борића Сироше је одиста добра ствар, лепо је написана, вешто је оцртана у души сељаковој борба између патријархалне наслеђене честитости