Pisci i knjige VIII

32 ПИСЦИ И КЊИГЕ

срећу двоје младих који се воле, из раста преко ноћ истератше три зелене шибљике, три млада изданка, и њему би опроштено.

Бог убно и стара и млада, Ко раставља два мила и драга!

стоји на челу приповетке. А као њено Лаес јабша

досећ, писац надовезује: „Тако вели народна скаска, да је пустињаку Бог опростио грехе, што је сачувао, да се не раздвоје два љубазника, јер, вели, већи је грех разделити мило и драго, него деведесет и девет људи убити“. Даничић чини овај приповетци једну чудну етичку замерку. „Ова би приповетка, вели он, у главној ствари могла поднети, да хајдук убивши 99 људи и покајавши се није морао јошт једнога убити, и тако новим убиством добити од Бога опроштење греха, или ако је већ требало, да је барем најпре огледао све друго, чим би се могло помоћи, да се не „раздели мило и драго «. А овако се у њој исмева милост божја, чега ради боље би било да није нигда света угледала“. Прекор јен чудан, и оштар, и неоправдан. Пре свега, Богобој је хтео уметнички да обради једну народну причу. Затим, као цело његово поколење, он је био религиозан човек, и у његовом делу има видних трагова тога религиознога духа. Он издаје књигу у корист свештеничке деце; у Нанци, говорећи о јунаку Урошу, он ово вели: „Урош се отпадио од Бога већ, те никад му се помолио није. А који се заборави на Бога не може бити срећан на овоме свету“. Замерка Даничићева потпуно је неоснована, и местимичио изгледа да је он био лично нерасположен према Богобоју.