Pisma Dosіөea Obradoviča

І5 ^адъ йзмЫшЛяВайій, говорйіті й по Свѣту разносити и разглашавати за шо , тто Вамъ я за толико дуго време ни рѣчи, ни словца не пишемъ и тамо у нашъ Банашъ не шалѣмъ ! Али мыслите Вы и разглатуйте, шшо Вамъ годъ на умъ и на паметъ доЗ)е 5 мени е досппц да мене моя савестъ необличуе, да я тако о Вами мыслимъ и мудруемъд него я На мѣсто : шшо бы Васъ у момъ сердцу опорочавао и осуждавао, я Васъ извиновлявамъ, и много Выше і, него бы Вы сами учинити могли, Васъ обезпорочавамъ, и оправдавамъ $ и отъ свакога найманѣга обвйновлѣнія чисша, како бела голуба , себи прёдсшавлямъ й воображавамъ. Зашшо, ако ми не пишете, я мыслимъ, да і ми немаше шта пис'ашй, зато и не пишете* Шта бы ко писао , кадъ нема шта писаііін? да ми кажете, да ми добра желтѣе 5 нека бы : савъ свѣтъ піоме тто противно рекао $ я Вась увѣравамъ $ да бы му рѣчи у вѣтаръ быле, ерь му ій я не бы вѣровао; Како веѣь реко, я бы ласно са собомъ размрсіо, да мй Вы не гіиѣхёМе, али незиамъ, какобы се съ Вами распачао, кадъ и ѣ Вами не бЫ пиСао! Вы ни мало не мариіпе, тто й я помаЛо посла имамъ, нити пакъ хоѣете да знаніе ^ да човекъ; ніе само за непрестанный посао ровенъ, него и за спаванѣ $ а и безъ спаваня валя му Допустити, да кадкадъ одане мало й отпочине. Е тежка ми посла! Вы ѣеггіе реѣи; Новеку пріятелю и любезнику своме две пірй врете написати! имали бы на кеки начинъ пра^ во, /