Pisma Dosіөea Obradoviča

55 XXIV. Почитаема и любве достойна Гослођо Софіе Ѳеодоровна Драгина, Здравствуйте! ї\ адъ самъ іошть дететомъ бывао , слутао самъ често, гди много млады и мл а днѣ а лѣваго : спала бы спала, алъ немогу сама, и радо бы дала три коня плава и четири врана , да неспавамъ сама. И я сада да самь кои имуѣь земнородный, коега ергеле коня и стада волова по полю пасу, колико бы ій непожаліо дати, да нисамь у момъ прошасшомъ листу у Любляны, Вашемъ и момъ любимомъ Драги, надожіо, да Вами га спріобгци. О справедливое Небо, како и зашто людма свагда касво и у вевреме боля паметь у главу долаЗи! Сбыва се свагда съ нами, као съ пређашнимъ Богомъ Юпітеромъ, кои е морао Т силомъ и на люшу срамоту,, ромога Бога Ифеста (Нерћаезіш) илити Вулкана, сына свога ро^енога натерати , да му са страовитомъ сѣкиромъ главурду посреди среде расцѣпа и тако изь нѣ изиђе чудна Минерва , богиня мудрости и храбрости. То ти нам’ се, то исто свима подъ месецомъ, отъ найманѣга, нота бене до найвеѣега, безъ свакога изятія! приключава и быва. Свакоме е на челу написано, да мора съ гдавомъ о пппогодъ лупити, да му шшо паметніе изъ нѣ излѣзе, и ово се зове искуство. О мене не предвидльива