Plamen života

OčI JEDNOGA VOLA

Pošao sam vozom u Novi Sad da održim neko predavanje. Sedeo sam u uglu kraj prozora. U Staroj Pazovi zastadosmo da bi, verovatno, sačekali ukrštanje nekog voza. Na drugom koloseku stajao je jedan teretni voz, i upravo prema našim kolima bio je vagon natovaren stokom. Po cedulji prilepljenoj na tom vagonu doznadoh da je njegov tovar, poreklom iz Šumadije, namenjen Austriji. Na prozorčetu sa evozdenom rešetkom opazih glavu jednoga vola. Dva velika crna oka netremice su me gledala. I ja stadoh razmišljati o sudbini tog govečeta na putu u inostranstvo, gde će najdalje za koji dan završiti u klaonici.

Nema sumnje, vo nije mogao razmišljati kao što sam ja činio. Ali ko zna da li nije bio tužan i da li nije predosećao šta ga očekuje? Dok je bio u svome selu, umeo je da se raduje. Zašto sada ne bi umeo biti tužan? U svome selu kad se predveče vraćao s paše ili oranja, radovao se kad bi pred njega istrčao domaći pas Šarko, koji je lajući skakutao pred njim sve dok mu ne bi dotakao njušku. Vo mu to nije branio i nije pretio svojim rogovima. Videlo se da se raduje kad bi mu domaćinova deca pritrčala i potapkala ga po vratu i sapima. Kad je bio na oranju, njegov domaćin je s njim razgovarao, uveren da ga živinče razume. Govorio mu je: »Ajde još malo, snago moja!... Hajde zapni još ovu brazdu, pa ćemo kući... Nije ti lako, znam ja to. Ali nije ni meni lakše. Hajde još malo, pa će biti i tebi i meni...«

Vo je bio dobar i poslušan. Sam je pružao vrat da primi jaram i olakšavao domaćinu da ga odjarmi. Znao je sam da nađe put sa daleke njive do svoje košare. Poznavao je sve ukućane. Razumevao je domaćinove zapovesti, da pođe, da stane, da skrene desno ili levo... Kad je sve to znao,

25