Plamen života

zašto se sad u ovome vagonu ne bi mogao nekako prisećati svoga sela u Šumadiji? Tim pre što je sad ovde bilo sasvim drukčije nego u njegovom selu. Tamo je u košari bilo mesta da se odmori na čistoj slami, a ovde su nagurani jedni uz druge; tamo je mirisalo na seno, a ovde zaudara na dim; tamo su se čuli petlovi, zvuci medenica, škripa bunara, a ovde pod nogama paklena buka, nagli trzaji od kojih su putnici toga vagona padali jedni na druge. Tako sam razmišljao dok smo se netremice gledali. Ah, one velike crne oči, kako im je bolan bio pogled! Teretni voz se trže, čulo se rikanje popadale stoke. Naši pogledi se ne odvojiše dok je to bilo moguće. I teretni voz «iščeze. Zbogom, voko moj, zbogom!

ZIP MII h{IMh |