Plamen života

Moj učitelj i nepoznati gospodin rukovaše se, a ja poljubih ruku, koja me pomilova. Razgovarali su, pitali su se za zdravlje. Moj učitelj je s poštovanjem govorio sa starim gospodinom, koji je opet ukazivao mome učitelju prijateljsku pažnju.

— Je li to vaš đak? — upita moga učitelja, pogledavši me sada prvi put.

— Jeste, — reče moj učitelj, koji se tada obrati meni:

— Znaš li koju Čika Jovinu pesmu?

— Znam.

— Pa deder!

I ja, koji sam bio revnostan čitalac Čika Jovinog »Nevena«, i koji se već onda nisam dao moliti da pokažem svoje znanje, počeh:

»Dobro jutro, seka Pelo,

Jesu |. doma zdravi svi?«

»Hvala bogu, prija Jelo,

Hvala bogu, kako vi?«

— Dobro, dobro! Vidim da si dobar đak, — reče nepoznati stari gOspodin pomilovavši me.

Prijatelji se rastadoše pošto se rukovaše, a ja opet poljubih ruku.

Tek što odmakosmo nekoliko koraka, zapitaće me moj učitelj:

— Znaš li ko je taj gospodin?

— Ne znam.

— Jo je, Cika. Jova.

Ja zanemeh, ostadoh kao ukopan gledajući Čika Jovu kako se udaljuje. Razmišljah, ne dolazeći k sebi: Dakle, to je Čika Jova! Da sam znao, ja bih, čini mi se, nekako drukčije poljubio onu ruku koja je napisala »Pelu i Jelu«, »Jarekanju bradekanju«, »Dedu i wnuka«, »Imam pun džep šećera«... sve one pesme koje su bile svet u kojem sam živeo, prva poezija u mome životu, najpotpunija celog mog života.

I danas, posle mnogo godina, taj susret sa Čika Jovom Zmajem jedna je od uspomena koja mi je najdraža. Kad bi trebalo da brišem redom svoje uspomene, ta bi došla među poslednje.

Čika Jova Zmaj i moj učitelj Stevan Janković ostali su nerazdvojni u mojoj uspomeni. Sumnjam da mi je iko, osim roditelja, toliko dao kao njih dvojica. Čika Jova mi je otkrio poeziju i lepotu našeg jezika. A učitelj Steva? Imao sam docnije mnogo učitelja, u Srbiji i u Francuskoj. Znam dobro šta svakome od njih dugujem. |I zato mogu reći da najviše dugujem svome učitelju osnovne škole. :_

70