Podgorac
=
СПТодгораи,
Епископ охридски и жички Николај Велим
ировић:
КАНСАН 0 ДОБРУ и ЗАУ (1995)
- одломци -
Ћутање
О три предмета не жури да говориш: о Богу - док не утврдиш веру у њега.
о туђем греху док се не сетиш свога, и
о сутрашњем дану - док не сване.
Лопов и мољци Ако си богат само оним, што
лопови могу украсти и мољци појести, са чим ћеш остати, ако лопови збиља украду, и мољци
поједу
Не веруј срећи У Согатству мисли, како ћеш с достојанством сносити сиромаштину. У срећи мисли, како ћеш с достојанством сносити несрећу. Када те људи хвале, мисли како ћеш с достојанством сносити њихове поруге. А целог живота мисли, како ћеш с достојанством умрети.
Где ћеш закопати убијенога2 Свеједно је, да ли ће ме убити микроби или људи. Само, микроби неће одговарати за убиство, а људи хоће.
Нека те поучи пример пчеле. Пецање човека пчела плаћа својим животом.
Сви убијени од твоје руке имају две вечне куће, једну у оном свету, а другу у твојој савести. Закопај убијеног где хоћеш, он ће се дићи у поноћи усред твоје душе, и задаваће ти питања, на која ћеш ти с муком и знојем до зоре одговарати.
Знање и владање
Више зна један неук сељак него што то учен варошанин може претпоставити, Бог га учи. Мање зна један учен варошанин него што то један неук сељак може претпоставити. (Охолост смањује његово знање.
Учи што хоћеш, и знај што можеш, али једно не смеш не знати: да је увек драгоценије
добро владање него много знање.
Мржња Ко мрзи цео свет, тај не може волети НИ себе. Ко мрзи цео свет, тај презире самога себе. М баца самоме себи
дневна уживања као што се баца комад псу.
Ко мрзи цео свет, тај оглашава рат целом свету. На страни света стајаће и Бог. Таквоме би боље било да каже планини: лези на мене!
Сам себи гроб За жаљење је грбав човек, и за жаљење је слеп човек. Али нико није више за жаљење од два човека:
онога ко се увек труди да оправда своје грехове. и
онога ко се увек труди да утврди себе у неверовању. Шта можеш рећи о овој двојици осим да они од рођења до смрти праве од самих себе сами себи гроб7
Зли разговори Које су две зле ствари, о којима људи најрадије разговарају7 - Туђи грех и своја победа.
Слабић
Злочин је слабост, а не снага. Злочинац је слабић, а не јунак. Зато сматрај свога злотвора увек као слабијег од себе. па као што се не светиш слабом детету, не свети се ни злотвору. Јер он није злотвор по снази, него по слабости. Тим начином гомилаћеш снагу у себе, и бићеш као море, које се не излива да потопи свакога дерана, што се у њ баца каменом.
Не понеси се мудрошћу Не понеси се мудрошћу. Ни туђом, јер није твоја. Ни својом, јер чим си се понео, значи да је немаш много. Ниједна лампа не гори док се не долева. Све се лампе могу напунити, а лампа мудрости никад.
Састав овога живота
Стална срећа, без примесе несреће, постала би безбојна и досадна. Стална несрећа, без
смрти, учинила би овај живот паклом без излаза. У срећи људи неће-хоће да се сете Бога; у несрећи хоће-неће да се сете Бога, а у смрти морају да се сете Бога.
(Драгица ПУЉЕЗЕВИЋ)
оса векова хнлана ара
Фељтон
31. децембар 1998.
НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВО ОСЕЧИНЕ
Многа миграциона кретања са југа и југозапада довела су претече данашњег становништва у осечински крај углавном са подручја угрожених турским терором: Ужица, Старог Влаха, Дребњака. Никшића и Осата из Босне. Нешто већи број је дошао из Херцеговине. Далмације и Пиве. Осим тих миграција било је досељеног становништва из Старе Србије, Мачве. Рађевине и Азбуковице, што је више представљало померање народа у суседне области пред турском најездом. Досељене породице биле су већином арапске вероисповести. мада је у блиској Посавини од 1717. до 1739. године аустријска власт населила мањи број Немаца и Мађара. Прве породице овде су дошле из Осата у Босни и населиле Кулачко брдо на Старом у Драгијевици. Миграције становништва су се кретале познатим античким и средњовековним путевима: Прешавши Подриње дошли су уз реку Јадар. населили благе падине и брежуљке Влашића и висове понад леве обале Јадра: Јелину брезу, Дебели цер. Мазу. Бојчицу и Кокораву. Дакле, тај период великих сеоба од почетка 17. века до половине 18. века. па и касније, на некдашњим, угашеним средњовековним _селиштима нског краја. представљао је нови освит живота. Зачетак села. подељених у Мале, чија имена су очувана у првобитном облику и до дан-данас. Резултат тога је би да осечински крај већ с почетка досељавања добије и своју прву цркву, нешто касније и варошицу, која ће с почетка 20. постати седиште, административно И управно, а данас прелепи градић на северозападу Србије и општински центар. Но. како су мукотрпно настајала села осечинског краја, могуће је сагледати појединачно од села до села, мада треба рачунати да су подаци о томе често недоречени, фолклорни, што значи, да у њима, поред чињеничног стања, има и недоследности, а што је последица штурих и врло често нетачних информација које су на овај или онај начин добијали хроничари и истраживачи с краја 19. и почетка 20. века, што иначе наводи и сам академик Љуба Павловић, радећи на прикупљању грађе за књигу "Подгорина и Колубара". Ипак, надајмо се, да ће овдашњи истраживачи колико-толико исправити могуће грешке, које се махом
православне
селу
осечи-
века
односе на породичне славе и преславе, и допунити колико је могуће празнине у хронологији
порекла становништва осечинског краја. Братачић Братачић се налази на десној страни реке Пецке. Земљиште је
кречњачког типа са великим бројем вртача и нагнуто је на северу
Главни висови села су: Бобија. Срђеви. Кик. Граници. Гајсви и Кокорава. Брда нису висока. али су стрма и не лако проходна. Ссло има доста извора који формирају потоке који не пресушују и увиру у Јадар. Братачић је богат шумом. а најбоље су шуме у Гајсвима и на
Бобији. Сеоске заједнице су махом
по Бобији. Кику и Кокорави. а највеће задруге чине Ђуричићи. Јанковићи. Матићи и Мићићи.
По народном предању село је добило име по четворици ораће која су га прва населила. Браћа
нису остала дуго заједно. већ су се двојица браће по оцу раздвојила Један се одсели у Осечину. а у Мали Братачић
Бастав). У селу остану
други (данашњи друга двојица братанаца по стричевима. тога прво Братанчићи. а касније вероватно због лакшег Село Мали Братачић је добило своје данашње име Бастав
па
се с село прозва Братачић. изговора
касније
по истоименој речици Баставци Прве породице које су населиле Братачић су: Ђуричићи и Јанковићи. Предање каже. да су дошла двојица браће Ђурица и
село
Јанко и да нису били рођена браћа, – већ по стричевима Доселили су се из Осата у Босни пред сам крај 17. века Од Јанкових потомака су данашње породице: Јанковић, Васиљевић. Степановић, Томић, Крсмановић, Глигорић, Илић, Јоксимовић, Матић и Пантелић. Од другог брата Ђурице _су данашње породице: Ђуричићи, Антонићи, Марковићи, Савићи и Јовановићи. М Јанкови и Ђуричини потомци славе исту славу Св. Јована Крститеља.
Касније досељене породице села Братачић су: Грујићи што дођоше из села Јаребица у Јадру, Илићи из села Шљивове у Рађевини, док су "Васићи дошли из села Толисавца у Рађевини.
Насељавање. и уједно расељавање села Братачић, трајало је све до краја 19. века, а та појава се манифестовала и с почетка 20. века, не само по питању овог села, већ као устаљена појава код свих ових села осечинског краја.
Село Братачић је, по попису Вајевске епархије 1735. године, имало 10 домова. Касније, 1886. године, већ је познат број становника од 372 пореске главе. Тај број се пење 1900. године, на 384 пореске главе, а 1948. године, на 541 пореску главу. Касније, од задњег пописа, долази до стагнације броја становника. По последњем попису из 1991. године, село Братачић броји 327 становника и једно је од најмањих у општини Осечина.
Живан Ј. ГРУЈУЧИЋ