Podgorac

закључили бин да је то истина. Књига је прозор у свет.

31. децембар 1998. спећар аи ћ

Подтораи,

МАБЈИЈАН ЈЕЦПЈРЈО ЗОЈРДУДЕ ВЕЈН

Прва књига са којом се упознајемо поласком у школу је буквар на чијим корицама пише стара изрека - Књига је наш најбољи друг. За поједине то је обична изрека и када је прочитају, одмахну главом. Међутим, да само мало боље размисле, ди:

Из књига сазнајемо много ствари, чудних и необичних, за које никада не бисмо чули и које се у нашим обичним животима не срећу. Примера ради, када бисмо чули за домородачка племена и о њиховом животу у шуми, борби за опстанак... када бисмо нешто више о њима сазнали у свету аутомобила, солитера ни компјутера. Једини верни докази 0 томе су књиге. Читајући их упознајемо непознте делове света. Некада се тако занесемо да нам се чини као да смо ми на месту писца и као да. све то што он описује, видимо сопственим очима, или као да смо на Дивљем западу и гледамо окршај шерифа са разбојницима. да смо на преријама где посматрамо игру преријских коња којима се прикрада препредени вук који учи своје младе хватању плена. Довољно је прочитати мали део занимљиве књиге да бисмо се заннтересовали и прочитали је до краја.

Књига је човеков најбољи пријатељ и водич кроз живот. Отвара нам очи и с њом пропутујемо скоро читав свот н сазна јемо више о свету око нас и у нама.

сунчевих зрака!

тужно и клонуло. Ружа пузавица, белом скрамом.

нем живот пузавици, обнажену кућу покрију.

лози,

јесен је лепа на свој начин.

Дарко ЈОСИПОВИЋ

Зима |

Дошао је бели див онако белкасто-сив процепио је облак бео и са њега бисер снео.

Бели див прође селом и покри га белим велом. Неко викну: "Ено снега скакаћемо преко њега!

Правићемо, децо. Снешка да нам се споља смешка; направићемо му и реп да нам буде више леп."

Нема више сунца

да на небу сја дошла нам је зима сва снежна и весела.

ЗИМСКИ РАСПУСТ: Последњи дан првог полугодишта у Осечини (снимио: Јован МАРКОВИЋ)

Милосављевић Никола

| 1 1 ! 1 1 | | ! 1 1 1 ! | 1 1 1 | ! 1 1 ! 1 1 1 1 1 1 | Награђени радови

ПОЕЗИЈА ДЕСАНКЕ МАКСИМОВИЋ

Неоспорна вредност српске књижевности и непресушни извор љубави, среће и топлине право име Десанкино.

(Свака њена песма је река од свог извора па до ушћа у неку већу реку и тако без краја. Њене песме зраче посебном топлином, свеједно да ли је говорила о неким тужним тренуцима или о тренуцима среће и љубави. Десанка је писала за све генерације и њеној се песми може дивити и дете као и одрастао човек. Свако се може пронаћи у њеној песми; неко ко осећа стрепњу или неко ко хоће да доживи чудо.

Десанка је писала и о свом крају, где је расла уз обиље родитељске нежности и у атмосфери нетакнуте природе. Из њених песама о завичају види се са колико љубави описује Бранковину и колико она за њу значи. Сликар би сваку њену песму могао благим и нежним потезима пренети на платно и тиме насликати веома примамљив пејзаж, али он не би могао насликати неке детаље који само у песмама постоје. Сваки тај детаљ у песми је као парченце Десанкине душе и срца које је она без много напрезања уносила у песму. Док се чита њена песма, осећа се неки величанствен мир који је као лађа што плови по тихој површини воде. Она у својим песмама тражи“ помиловање за све људе. У једној својој песми говори о томе да би, када би била у могућности пренела Паганицу са Косова јер се плаши да она једнога дана не настрада, па ће тако умрети и српска култура. У другој песми говори о тужној судбини убијене змије, тиме хоће да наговести читаоцу да се ни неких људима страшних бића, не треба плашити, јер и она жуде за животом. Тужна судбина је и судбина бића које Десанка пореди са витезовима што су пали од руке страшних дивова. Ти дивови су у ствари људи који без туге у души, носе траву.

Засигурно знам да је ретко чије детињство прошло без Десанкине песме, приче или бар малог стиха и, чини ми се, да се одмах препозна човек који живи без њене песме н њеног погледа на живот и свет. Таквих људи је данас, на жалост, све више!

јесте

Игор ДЕСПОТОВИЋ

клонулог листа и којег изгледала је као да се сав терет овог света срушио на

МОЈЕ АВОРИШТЕ ЈЕ ОПЕТ ТУЖНО

Моје је двориште јутрос тужио. Прва слана је прошетала кроз мамине руже, винову лозу, оборила листове на старој јабу-

Зашто је сваки растанак болан" Зашто одједном умукне цвркут птица, и престаје понгравање

Пошао сам да нахраним голубове, хладни мук се ширио око мене. Трава је изгубила свој сјај, када сам прешао преко ње више није имала снаге да се подигне, као стара крпа лежала је приљубљена за земљу. Окренуо сам се око себе, све је некако

закаснелог цвета.

њена

плећа. Тако погнута откривала је разголићену кућу. покривепу

Желео сам тог момента да имам натприродну снагу да удахстарој јабуци. да се подигну и

Ипак, то је само тренутак носталгије. Биће то све у, релу и ), у

Матеја ЈОВАНОВИЋ

РЕЧИ 38 ПАДАЋЕЊЕ

"Марко сине, једини у мајке. не била ти моја рана клета. немој, сине, говорити криво, ни по бабу ни по стричевима, већ по правди бога истинога! Боље ти је изгубити главу него скоју огр'јешити душу.“ Урош и Мрњавчевићи

"Куме Марко, бог ти помогао! Твоје лице св јетло на дивану! Твоја сабља сјекла на дивану! Нада те се не нашло јунака: Име ти се свуда спомињало, док је сунца и док је мјесеца!" Урош и Мрњавчевићи

"Нешто бјеше Стрхињићу

бане!

Бјеше бане у маленој

Бањској,

' маленој Бањској крај осова,

да такога не има сокола.

Бановић Страхиња

"Страхин-бане, ти соколе сршски, твоме ђогу и твоме јунаштву свуд су броди ђе гођ дођеш води."

Бановић Страхиња

"Шуре моје, девет Југовића, што се, орабо. данас обрукасте: На кога сте ноже потргнули' Кад сте, браћо, ви таки јунаци, камо ножи, камо ваше сабље, те не бисте са мном на Косову, да чините с Гурцима јунаштво, десите се мене у невољи; Не дам вашу сестру похарчитибез вас бих је могао стопити, ал' ћу стопит сву тазбину моју, немам с киме ладно цити вино; но сам љуби мојој поклонио" Помало је такијех јунака ка што бјеше ахињићу бане.

Бановић Страхиња

(Одабрала Нада Велимировић)