Podgorac

14. јун 2001.

сл ватра ћ

писмо НЕПОЗНАТОМ ДРУГУ

Драги Жак,

Да ли знаш где је Осечина2 Знаш ли нешто о њој2 То је центар плодне Подгорине, то је њено срце, а понекад помислим да је она центар света. То је

" моје родно место, где живим, и доживљавам све радости и туге.

Да ти се најпре представим. Зовем

· се Бојан и ученик сам 6. разреда и добар сам ђак. Рођен сам и растем у породичној кући. Растао сам окружен топлином и нежнишћу. Живим у породици у којој се негује љубав, зато ја умем само да волим и разумем оне који воле.

Волим своје место. У њему су најлепша и најмириснија пролећа, сунчана лета и богате јесени. У њему најлепше песме певају птице, и најлепше игре играју деца.

Волим да се играм, дружим, и бавим спортом. Највише волим

· кошарку. Редовно долазим на тернингг а често показујем и резултате. Мој омиљени играч је Александар Чубрило. Носим и дрес са бројрм седам који и он има. Иначе, он је играч Партизана, тима чији сам ја ватрени навијач. Једва чекам да порастем као он и да "закуцавам", силно и ефектно, онако како он то уме.

А сад нешто о школи. У разреду нас има тридесет четворо. По успеху

смо просечно одељење...У трећој клупи у средњем реду седи занимљив пар. То су Дарко Гајић и Владимир Петровић. Њих двојица су сваки дан у сукобу. Дарко је крупан и дебео. Када је време топло, он се скине у атлет мајцукваљда да покаже мишиће девојчицама) и маше књигом да би се охладио. Владо је сићушан, као мишић према Дарку, и зато смо га прозвали "Цврле". Упркос њиховој свакодновној борби, они се понекад и слажу.

У слобдно време слушам музику и возим ролере. Такође волим да храним своју мачку. Она скоро никад није ту. Зове се Цица и много је дебела. За време ручка улази у кућу и умиљава се (зна где је храна). Тада ја изађем да је нахраним. Она се шћућури испод дрва и неће да изађе, али кад осети мирис хране, одмах истрчи пред мене. За сада толико од мене. Пиши ми како си2 Како је у француској Бавиш ли се ти спортом2 Имаш ли много друговаг Имаш ли каквог кућног љубимцас Са нестрпљењем очекујем твој одговор. Моја адреса је Болничка е 14953 Осечина.

п.с. Ближи се олимпијада. Твојој земљи желим пуно успеха, али ће моја земља бити боља(шалим се нека победи бољи).

Твој друг Бојан

КО ЈЕ КРИВ ЗА НАШ

Ово питање мучи све већи број ђака. Доста њих криви некога другога за своје грешке, али понекад је стварно тако.

За наш неуспех ми првенствено кривимо наставнике. У томе да су наставници криви за неуспехе неколико ђака има и истине. Доста наставника мрзи да објашњава и да предаје лекције. Има ученика који осим добро објашњење лекције не могу ништа да науче.Неки наставници су незадовољни платом па и не желе да предају, а све на нашу штету.

Али, не можемо само наставнике _кривити за наше неуспехе. Уџбеници „су сваке године исти и нама су они

постали досадни. Превише су озбиљни и немају ни један детаљ у њима који би ' нас подстицао на рад.

Доста ученика и нема баш прик„ладне услове за учење. Има оних који

су са села па морају много да раде, а

| када дођу кући уморни су и поспани па ' им није до учења.

| Има школа које су у веома лошем _ стању. У њима ми ученици и немамо · неке услове. Нема кабинета а камоли

РЕУСЛЕХ У ШКОЛИ»

предмета за извођење огледа, нема фискултурних сала које су готово обавезне у свим школама.

Већина нас нема амбиције и нема мотив због чега би учили. Пошто је ситуација у земљи лоша већина родитеља и не тера своју децу да уче и не подстиче их, јер мисле да ће им најбоље бити да се баве земљорадњом. Наравно, за наше неуспехе смо криви ми понајвише. Већина нас би више волела да се игра, него да учи. Без обзира на све требало би да распоредимо време онако како бисмо могли све да стигнемо. Доста нас заборавља да све што се хоће то сеи може. Ученици, међутим, могу бити и лењи.Већина нас нема радне навике и не схвата да би требало да се посвети учењу.

Ипак, никога не можемо кривити за наше неуспехе, јер смо ми највише криви за то. Наравно и наставници и школе би у великој мери требало да се поправе.

Част изузецима!

Ђурђија ГАЧИЋ МП2

СТодеорац, 1

ДА ЛИ ЈЕ РОДИТЕЉИМА ЛАКО

Свакодневно нас окупирају породични проблеми, чак иако нећемо да се у њих уплићемо, морамо, јер смо део те породице.

Суочавамо се са поскупљењима. Данашња примања нису довољна за неки нормалан живот породице. Родитељи су у то већ одавно упућени. И ма колико се трудили да то сакрију од деце, не могу. Тежак посао било физички, билио умни, отерећује их. Ако има проблеме са децом буде им још теже.

Децу би требало упознати са оним проблемима у породици у чијем би решавању и они могли да учествују. Ако су проблеми финанасисјке природе, деца би могла неке своје потребе да сма ње, да рационално користе оно што имају, а самим тим научиће како ће свој живот организовати у будућности.

Данашњи живот младих измењен је у однос на време када су наши родитељи били млади. Данас омладина излази у кафиће и шетње тек после 22 часа и остаје веома дуго одсутна. Прави родитељ брине о свом детету. Не жели да му ускрати излазак, а са страхом очекује повратак. Деца се обично љуте, пребацују родетиљима да немају поверења у њих, али не схватају да су дрога, силовање, отмица постали наша свакодневница и да родитељи прво размишљају о непријатностима које могу да задесе њихову децу.

Размишљања младих, највише у време пубертета, када желе да формирају своју личност, често иду из крајности у крајност. Склони су и напуштању школовања, одавању алкохолу, дроги па чак и ступању у брак. Ако родитељ не нађе времена и дозволи да деца сама бирају свој пут, а при том не уппознају кроз причу родитеље са својим жељама, потребама и радњама, онда ће деца кренути погрешним путем јер нису у стању да сама изврше процену исправности. И једни и други тада сносе одговорност и пате због пропуштеног.

Да би и родитељи и деца то тешко време живота лакше носили, потребно је узајамно поверење, помагање и разумевање. Тиме ће деца помоћи родитељима да их усмере на прави пут, а родитељи деци да живе боље.

Дијана Глигорић МШ2

ИЗМИШЉЕНА ВЕСТ АРЧИ ОД НЕНЕ ЈАЧИ

У среду 25.04.2001. године у великом дворишту господина Јована Милановића водила се борба између маце Нене која је била њубимица госпође Вере Јовановић и куце која се звала Арчи и која је била љубимац госпође Наталије Сименуовић.

Због веће снаге и срдитости куца Арчи је победила мацу угризавши ја за врат, после чега се госпођа Наталија Симеуновић извинила Вери Јовановић због повреде коју је задобила маца

Нена, - Марина УРОШЕВИЋ М1