Podgorac

14. јун 2001.

Да ли сте читали 2

љута тфодт

сТодгорац, 13

неловечена Гора И растуке речи

Миро Вуксановић: Семољ гора Азбучни роман о 878 прича о

ријечима

СЕМОЉ

„Семољ је велики снијег, без пртине, у наметима и капама, под урвинама, у китини.

Семољ је велика магла, густа

" димљива, мокра, на планини, без

издушка, ни прст пред носом.

Семољ је облак, црн и тром, заваљан, лијенчина, спуштен и недогледан.

Семољ је честа трава, висока, искасала, по продолима и главицама, негажена.

Семољ је непрегледно камено точило, под гредама, у странама, у

"врлетима, издробљено, са зми-

јеким кошуљицама.

Семољ је огромна шума, непролазна, стољетна и ризична, на осо:ној страни, са изворима и потоцима, под јатима најлепших птица, у вучијем завијању.

Семољ је недоречена гора. У њој расту ријечи."

Аутор романа „Семољ гора“ Миро Вуксановић, рођен је у морачкој Крњој Јели (Црна Гора), живи и ради у Новом Саду. Објавио

_ је неколико романа, збирки песама

и приповедака: Клетва Пека Перкова, Горске очи, Немушти

"језик, Вучји трагови, Градишта, · Тамоони, Далеко било.

Говорити о Самољ гори-роману речнику (у којем је свака реч "Калауз за улаз у Семољ") можда је излишно и нецелисходно. Било шта, и било како да се изговори о

"овој књизи, чини нам се, није

дорасло лепоти већ исказаној у Семољ гори. Стога је најбоље да

"књига говори њом самом(сама о

|

|

себи) кроз неке од речи које у њој

"расту".

АВЕРТИТИ СЕ Доље, под самом планином, под

"вијенцем од греда, курдеља и лас_ тава, на подиници, има кућа с двоја "врата к нама гледају као два ока -

и има човјек с неколико надимака,

'сам, необријан, запуштен. Он се "натурио за ријечима. Паматра их, "обрће, преклапа и мјери. Тепа им "као да су живе. На њих се љути, с "нјима разговара. Увече пребраја је

Т

ли му свака. Нема дана да коју непознату не сретне. Ослушкује и запиткује. Поскочи од радости када чује грукчију. Ниједну не измишља. Узима их готове.Као да бере јабланове у ливади.Авертио се(досјетио се, освијестио се, дошао к себи, сабрао се) да су семољске ријечи најбоље имање и да бисмо без њих били велика сиротиња.

ГЛАВАР

Ништа не рађа као главари у Црној Гори. "= ко је писано. Имамо их и за себе и за њих. Једино ми извозимо главаре.

Раније смо се купили на зборним главицама, сви до једнога, вијећали и бирали, добро гледали кога Ћемо заглаварити и пред собом имати. Послије нам и то узели, други сами одређивали ко ће се на нас истресати. Нијесмо се питали колико да нас нема. Сваки бареч постго главар. Ни у плеће сердара, војвода и капетана. Отишли низ семољски поток. Свакога смо штетовали као да смо без имена. Небо нам се отворило кад нијесмо ни помишљали шта ће нас од тога затећи.

Остао нам главар у рукама, на самару, до коњске гриве, те га држимо да не одлетимо низ прло. Њима наши главари, а нама главар од буковине. Неће ни то задуго. Свачему је вријеме доакало! И томе ће. И томе је!

ПУШТЕНИЦА

И да се пазите од ријечи које иду саме, које се нијесу примиле и порасле, које се нијесу уставиле на њиховом мјесту, које сте од других чули па их, незнавени, преузели без разлога, које су вам се разиграле по планини као рђеле, непрепете, неспућене,које не умију стати, да се пазите од ријечи које су потрагљиве и не листају у семељској гори, које су пуштенице, као остављене жене, и да се пазите од ријечи пуштеница.

СИЧИЈА

Од свега што им ниче најбрже расте сичија (Сичија је брига и туга, чама и мука, узалудно чекање и

невид.)Савардаци су им притиснути сичијом. Беру сичију и од ње вијенце плету. Сичијом се госте у зимском ноћима. Листа им сачија у семољској гори. Сичија им је снијег у планини. Сичија им као мећава удара у прозоре. Сичијају када косе злотравицу и када им град помлати жито. Сичијају када им нестане дувана. Сичијају када гледју празан тигањ. Сичијају када немају с ким лијепу проговорити.

ЏУЏУРИТИ СЕ

Немој се џуџурити, немој се крити, ни бјежати гдје нема расвита, гдје се зебња одмотава као ноћ у ишчекивању граната, не трчи у џуџерак, не носи страх у џуџуљак, не дакћи с брадом на кољенима у џуџурку, све то можеш учинити, од свакога се можеш склонити, али никад од себе и од семољске јеке нећеш утећи, зато се немој џуџурити, залуду се џуџуриш, џуџуренога све снађе, као што замало, сада, није погодило ову реченицу, цијела се тресе, на њеном крају је тачку

укопало. Олга ИВАНОВИЋ

| ОРН за

2

| САТ " “ 8 с 5 – Васку Попи # | · Сат мени увек каже: % | где си, где си, где си б · кад врата отворим | о мале школске биб- _ лиотеке. | | Он ми покаже књигу · 5 6 5 Коју је сву ноћ читао, 5

Ја му покажем лице

и руке своје голе

и душу своју

у којој је понекад светло а понекад богами не. Јутрос уз чинију сунца заједно седамо доручкујемо и певамо: где си, где си, где си, свуда, свуда, свуда

с пролећем под пазухом с прашином на леђима.

ООП ВО ОВ РО ВО ВО ОВО ОВ Ооо

Љ. СТЕВАНОВИЋ

со

а о и