Podgorac

14. јун 2001. (то лав тацр. Стене е 17

Писмо Живану Грујичићу, аутору монографије "Живот и смрт Миленка Павловића пуковника - пилота" Најупечатљивији утисак јесте онај месту то је оно морално, трајно, нема на овоземаљском путу.

да овој књизи ништа не недостаје. свевременско, традиционално! Ова Ваша књига је још један

Вама, човеку од пера, тиме је све речено! Да би се за неку књигу рекло, сви знамо колико исцрпног рада стоји иза аутора књиге. Да би се тако исцрпно радило "на књизи", морају емоције према теми књиге да буду ауторова звезда водиља.

Биографски подаци пок. Миленка Павловића одрађени су на високом

литерарном нивоу тако да се, нарочито део ТУ завичајном Црниљеву", читају као најлепше,

идиличне приповедне форме. Тај емотивни стил доприноси снажном читаочевом утиску да скромни, мали обични, српски дечаци упију много животног сока и моралних ткаља своје средине, па тако, надојени крећу на животне стазе на којима нема више несавладиве препреке и неоствареног циља. "У завичајном Црниљеву" би могао бити "шаблон" како се на интересантан и литераран начин износе често стереотипни биографски подаци о нечијем детињству. А знамо да из детињства касније, све човеково израста, развија се и настаје. На првом

Следеће целине књиге су само награда вашег раскошног, емотивног стила који је испреплео све истините историографско-биографске чињенице из живота овог Великог Човека.

У Вашој књизи, уз пок. Господина Павловића стални "пратиоци" су породица, ужа и шира, оно што још увек чувамо и што нам "напредни запад" никако не може одузети, али ни разумети, ма колико од нашег народа правио избегличке колоне, расељена лица, народ изгубљених завичаја, ма колико нас "визирао" у Треће замље... остајемо породично везани, ма где били!

Уз породицу, ту су пок. Павловића другови, они највернији из детињства, другови са школовања, другови са посла... оно што наш човек негује знајући "Дрво се на дрво наслања, а човек на човека".

У свету отуђења и "западњачке реке" која запљускује и наше обале, показали сте да је величина човека и у томе кави га људи окружују у животу и какви га људи спомињу када га више

Споменик овом хероју, Незаборавник Његовог Дела, примера како се пише о већима (од нас обичних смртника)!

Ова књига се не чита само једанпут! Она тражи да јој се враћамо и да су јој корице стално отворене-као крила авиона нашег Икара од Подгорине.

Хвала Вам и на томе што сада многи још боље разумети Немањин поглед у висине, кроз прозор учионице, када са Сурчинског аеродрома полете авиони, или што одсутно прати "Прву бразду“ М. Глишића, или што сетно рецитује" Мој отац трамвај вози" А. Вуча...

Хвала Вам што сте имали снаге да се упустите у овај одговоран посао знајући да, ако нешто не напишете, нисте ништа урадили.

У жељи да ни Ви, ни никад нико, нема оваквих повода за писање.

Желим Вам добро здравље и мирно, плаво небо над Србијом

Нада Митровић-Узелац, проф.

Раз. старешина Немање Павловића

ИЗМЕЂУ СНОВА И СВЕТОВА

(Пилоту Миленку Павловићу - Прсану)

Отишли су туђини.

Чисто нам небо опет блиста.

Неко нам јутро магловито

неко пурпурно сване.

Да ли те вуче снага иста,

да ли смишљаш опет нешто тајновито, из твојих висина наш Прсане7

Очекују те наша брда

из приповедања, да правиш чуда, јер срце те на то тера,

да севнеш светлије од светлице Удаљила те судбина зелехуда, ал' загрми изнад твог Кичера песмом ватрене ти птице.

Појави се изненада из мита

као да то није ништа.

Прошетај Кошарником и по Рекави,

као и пре између твојих летова.

Очекују те земљаци са бојишта

да их твоја ведрина и осмех разгали,

да им опет будеш између снова и светова.

Отишли су туђини

па те очекују твоји најдражи

_ усвако вече и јутро магловито. Пурпурно јутро никако да им сване. Бесмртност твоја бол им блажи. Ал' која те сила узе тајновито

из твојих висина наш Прсане.

Милан ИВАНОВИЋ

Ђачки састав

Миленко Павловић-Пилот

Године 1959 нико није ни слутио да ће наше село Г. Црниљево ући у историју. Те године Рада и Милорад Павловић су добили сина Миленка. Нису ни слутили да гаје великог борца и хероја. Миленко је порастао и кренуо у школу. После завршене основне школе уписао се у војну гимназију. Он је гајио велику љубав према авионима.

Ваздухопловну академију завршио је као одличан студент. Посао је добио на Батајници као ловац-бомбардер са чином потпоручника.

Његова љубав према авионима у послу водила га је према даљем усавршавању технике летења и упознавања авиона, тако је унапређен у чин пуковника. Учествовао је на разним аеромитинзима како у Југославији тако и ван ње. Поред љубави према авионома гајио је велику љубав према свом селу Горњем Црниљеву.

То је показивао тако што је кад год му се укаже прилика увек био у њему или над њим. Пре подне је надлетао са својом сивом птицом поздрављајући његове родитеље, комшије и пријатеље. Мештани су радо поздрављали свог пилота.

А поподне је већ са колима био у селу. Дани су нам почињали рађањем сунца и рулањем Миленковог авиона. А онда тог 24. марта 1999. године светска сила и неправда се опет сручила на нашу земљу.

Нато агресори су почели бомбардовање наше земље. Миленко се са својим друговима храбро борио против надмоћнијег непријатеља, бранећи градове и села своје домовине.

4. маја Нато алијанса је напала и његов родни град Ваљево. Када је Миленко то чуо он је хитрим корацима ускочио у свој авион и полетео у правцу Ваљева. Храбро се борио са много надмоћнијим непријатељима. Лавовски се борио али неоријатеља је било много више па Миленка погодише и ранише. Рањен се борио не напуштајући свој авион покушавајући да спаси град. Авион је пао на земљу и Миленково храбро срце престало је да куца. Та болна и тужна вест брзо се прочула до његовог места а и шире околине. Чувши ту вест заплакало је и старо и младо и нико није хтео да прихвати ту болну истину мислећи да се то десило неком другом.

Да је био велики, врхунски пилот и човек то су чак и изјавили Нато агресори. Говорећи да је Југославија изгубила свог најбољег пилота.

Ми деца и сви његови суграђани изгубили смо чувара нашег неба и мирног сна.

Увек ћемо га се радо сећати и бити поносни што смо рођени у његовом селу.

И зато нака му је вечна слава и хвала.

Гордана БЕЉИЋ | разред, Горње Црниљево