Podgorac

11. новембар 2003.

Рам за портрет старог ратника

Познато је да се тешко долази до података о личностима из даље прошлости. Аутор ових редова написао је више стотина биографија познатих личности, па није ни слутио на каквим ће се све тешкоћама сусрести кад је пре нешто више од пет

година покушао да припреми биографију Благоја Бранковића, витеза Карађорђеве звезде са

мачевима, за прву књигу Биографског лексикона Ваљевског краја Пошто у Осечини и околини није могао пронаћи било кога ко њему нешто више зна морао је то учинити само на бази података пронађених у Архиву Југославије у Београду. Свестан да то неће задовољити потребе заинтересованих наставио је и после тога да и даље трага. После дуготрајних и мукотрпних истрживања, која су неопходна кад се зна да су Благојеви савременици углавном помрли и да је његова породица поодавно напустила овај крај и да њени припадници овамо ретко долазе. Ипак, уз помоћ Благојевог бившег суседа Станимира Лукића и братанца његове супруге Живана Матића недавно смо сазнали да се он са породицом још тридесетих година ХХ века одселио у Лојанице код Владимираца. Посредством својих познаника из Владимираца установили смо да му у Лојаницама и сада живи најмлађи син Бранко и добили његов телефон. Кад смо успоставили телефонску везу са њим све је било много лакше, јер реч је о веома пријатном и разговорљивом човеку, који је уз то био обрадован што се макар и сада неко сетио његовог давнопреминулог оца и жели да пише о њему. Њихови Бранковићи су Бранковићи из Горњег Црниљева "код Киселе воде". Богољуб зв. Љубо дошао је у кућу Босиљки Јосиповић, дом из села Осечина чији родитељи нису имали синова, па су инсистирали да будући зет живи у њиховој кући и настави породичну традицију. У браку су добили три сина и две кћери. Један од њихов синова био је Благоје Бранковић, рођен 1. августа 1891. године у селу Осечина. Завршио је основну школу и остао у месту рођења да се бави пољопривредом. Када је поодрастао кренуо је на одслужење редовног војног рока. Био је вредан, спретан и сналажљив војник, па је унапређен у чин поднаредника

Према неким подацима у Првом светском рату био је активни поднаредник у У пешадијском пуку

Дринске дивизије починио је више подвига. Посебно се истакао у борбама на Цигли, Смртићу, Сенковићу, Столцима, Коритима и на још неким местима 1914. године. Потом је нарочито запажен у борбама на Кајмакчалану и Кочобеју, на Флоки, Браздастој и Рововској коси, односно у борбама од 28. септембра 1916. до 18. маја 1918. године. често се добровољно јављао да сам обави по неки борбени и други задатак, показујући изузетну хладнокрвност, умешност и пожртвовање, делујући добрим примером и на остале борце не само у својој чети.

За заслуге у борбама, поред осталог, Благоје Бранковић је више пута похваљиван од стране својих коман-

данта, па и команданта Треће армије на Солунском фронту. Одликован је медаљом за храброст, орденом Белог орла, орденом Црвеног крста итд. Имао је и наше највеће ратно одличје - орден Карађорђеве звезде са мачевима.

Пошто је заћутало ратно оружје Благоје се вратио у родни крај и наставио бавити старим послом. Нешто касније засновао је брак са Ангелином Гицом Матић, домаћицом из села Осечине и почео да формира породицу. На жалост прво двоје деце им је помрло, да им ни имена нису запамћена..Потом су добили: Живану (удату у Ђурђевиће у Лојанице);

Душана (земљорадника у Лојаницама); Видоја (бившег управника "Југопетрола" у Шапцу који је умро); Видосава ( радника шабачке "Зорке"); Богољуба (обућара у Шапцу); Борку (удату у Поповиће из Меховина а настањену у Београду) и већ поменутог Бранка (земљорадника у Лојаницама). Сва ова деца била су им здрава, вредна и честита, па су се родитељи поносили њима.

Пошто приходи од пољопривреде нису били довољни за издржавање бројне породице Благоје је био приморан да се бави и допунским пословима. Прво је у време изградње пута Ваљево - Лозница, деонице кроз Осечину, држао мали дућан ('"бараку' како се онда говорило) колонијалне робе. Како му ни то није доносило неопходне приходе набавио је моторну терстеру и почео да ради као дрвосеча.

Временом у Осечини и околини за њега и његову "машину" није било довољно посла па је почео одлазити у Тамнаву, Посавотамнаву и Поцерину да житељима тамошњих насеља пружи ову врсту услуге. Тамошњи људи су га лепо прихватали и добро плаћали. Радећи по њиховим кућама уочио је да се у њиховом крају лепше и лакше живи, па је у Лојаницама купио плац и одлучио да се тамо стално настани. То што је наумио то је и остварио тридесетих година прошлог века. Пошто је био вредан и радан човек а уз то врло комуникативан и дружељубив, то су га брзо и радо прихватили. Кад су још чули и да јеносилац нашег највећег ратног одличја не само да су га поштовали већ сугаи уважавали. Међутим, услед дуготрајног и напорног ратовања и пешачења а слабо обучен и опремљен, ноге су му промрзле. Временом захватила га је гангрена па су морале бити ампутиране. Још неко време живео је као тежак ратни инвалид али је био окружен пажњом и љубављу не само укућана, већ и суседа, рођака и пријатеља. Иако је био свестан тежине своје болести и кобног исхода никад се није жалио већ се трудио да око себе шири добро расположење, оптимизам и наду.

Преминуо је око Митровдана 1943. године у Лојаницама. Сахрањен је у породичној гробници на месном гробљу у Лојаницама, испраћен и оплакан од многих, без државних и војних почасти.

Милорад РАДОЈЧИЋ