Podunavka Zemun

ЛНГТЂ 31 ;мкш> II ШЈКУ.

3

самв изђ Ба ^оне са женомЂ и сх два детета. Они су тако бши, да су се, благодарећи привржености неки другова, докопали Спанске краине, а л, граФг С***, гон-ћнг свуда, безЂ ередства, непознагг ст> овомг страномг, пашћу нмачно у руке мои' непрјателп, ако ненађемг средства, побећи изг Французке. СтарацЂ устаде. „Хенрихг! рече онђ момђ отцу: ти си старш у кући, твое ће ме дело заменити. За мене већЂ ше, по горама бежати; а у тебе е уво чутко, оштаргвидг, нога тврда. Узми штапг и проведи овогг странца до Спанске краине. Онг е седјо на нашемг огнвишту, делЈо е сг нама вечеру, пјо е изг мое чаше; мбг смо му обвезани дати помоћи и заштите. Иди дакле, сине мои, нека ти буде Господг Богг у помоћи!" Огацг се поклони, узе благословг одг старца и оде са страицемг. Предузеће небеше безг опасности; по друмовима непрестано су мутиле уводе (шпшни) или оделена воиске; на краини е стонла французска воиска, готова напасти на Спамго. Мои беднБиЧ отацг знао е све странпутице и таине путове по горама, и при разсвиткз 7 већг е 6 бш на Спанскои землБи, далеко одђ Французски' предстража. — В б 1 сте спашени, господине, рекао странцу. Н самв мое дело сврппо, дозвол'те ми удалити се. Богђ нека вамЂ да болго будућноств! ГраФЂ С*** падне момђ отцу око врата. — Како да вамЂ благодаримг ? рекне онђ. Вбг сте повратили мужа н4говов милои половини, а отца деци. 0! будите уверени, ако наступе болн времена, као што се надамг, то никадЂ нећу заборавити 15. СептемберЂ. Међу тимђ , младБ1и мои друже, примите одг мене оваи прстенг, као слабу награду за вашг благороднБ1и поступакг. — Не, господинг ГраФг, одговори му отацг. Задржте вб1 таи прстенг; онг ће вамг у туђои землви 6б1ти одг помоћи. Подобне услуге нечине се за новацг. Л самБ већг, и то доста награђенг тиме, што самв срећанЂ бб10, спасти вамЂ животг. Остаите сг Богомг, нека васг онг сахрани!" Узхићенг загрли га граФг С***, затимг се разставе, и мои беднни отацг по!)е натрагг кг краини Французскои." Ту ослаби гласг горца (планинца,) очи му се напуне суза, но сг усилаванћмг продужи опетЂ:

МоЛ отацг успе, те пређе преко лин1е Французке војјске, да га стража ше опазила, и мислјо е већЂ, да е у безопасности кадЂ е дошао до средине наши' гора. Но за време н^говогђ одсуства произншле су многе промене у родителБскомг дому. Уводе ишле су за граФомг узастопце, и воиници су обколели кућу, у кошИ су мислили наћи изгнаника. Одсуство мога отца обнснило имђ е, да имђ се добитЂ изђ руку измакао, и тогг часа пусте се у село, да бБ1 барг ту дознали, ко е избавш граФа одг шаФота. Отацг мои враћао се овимг истимг путемг, на комђ смо садЂ мбг, кадг ти га обколе вопници, предвођени републиканскимг агентомЂ. Н^га одчаса увате, почну га изпнтивати, и онђ безЂ свакогЂ затезанн изкаже имђ сву истину. — 'Геби е позната казнБ, коши се мораго подвр'ћи они, кои сакриваго преступнике одђ прааосуд1н закона'?" рекне му републиканскји чиновникг. —■ Позната ми е, одговори уваћенБ1И; но и човеколгоб.гћ има свои' права, — како небБ1 спасли несрећника, кадг васг за помоћв и заштиту моли ? — 1епо," одговори агентг сг горкимг осмеиван4мг. После неколико тренутака заорт се пуцанБ одг пушке, и одекг н^говђ долетео е до куће, у коЈои се цела породица молила за животђ старјегг снна. Мои дедг дотрчи сг мошмђ бедномг матеромг, но на!)оше само трупг! МоИ е отацг пао, устрел^нг одг три зрна. Споменг о пожртвованго Хенриха сачз г вао се не само у нашои породици, него и у свима горама, — и вбј може бити нећете само еданпутг чути међу нама истор1го о ноћи 15. Септембра. Мои дедг преживјо е сина само неколико месеши; но пре смрти поставш е ово мало изображен'! Пресвете Д^ћве, на самои онои стени, дри кое поднож'го саран1>нг е ХенрихЂ; потоме, што е ту пао избавителв граФа С , ' : " : '"" :е . ЖителБИ наши' гора' никадг непролазе мимо ове стене безг молитве на устнама за благочестиву и свету жртву; што се пакг насг тиче, мбг се гордимо, благороднимг поступкомг и онда оплакуемо смртв таквогг отца; кадг протече неколико дана, мц долазимо овамо, те полажемо цвеће на н^говг гробг." МладиИ горацг устаде и ми се разстадосмо. Н продужпмг мои путЂ, разплаканЂ н-ћговомЂ приповедкомЂ, и мислш самБ о н 1 јговомђ свештеномЂ гостолгоблго, нашгћдномЂ у Бисканца, кое и до данасЂ у нби влада сђ таквомЂ сиЛОМЂ. П0СРБ10 ИЛЈЕТИВг.

Ати©г«1»е8®а луне (пссоца).

Премда многи лгоди слабо маре за природне предмете и за природна понвлена, то е опетЂ месецЂ са свонмђ менама увекЂ пазлмшостБ всћине лгодШ на себе привлачш. Н-ћгове мене даго наицриродшегг повода кђ рачунаћго времена, почемг се опг носле краткогг времена опетг у свомђ првашн-ћмЂ виду понвлгое; ио н-ћму су у навстарја времена лгоди време рачунали, на то и данасг чине народи, кои се на низкомг степену изображена налазе. Но осимг тога

мислили су лгоди, да луна и у другомг одношенго сг ннма стои, па одтудг постое и данасг у народу нека суев1;рја; ерг лгоди се нису могли тогђ мн^ћша отрести, као да оно небесно тело, кое намг тако уредно предг очи излази, мора силниИ упливг имати на наше телесно и духовно бмће. 11 само изкуство утврђнвало е лгоде у томе мн-ћнјго; тако се н. пр. чини, да стан^ћ болести са менама месеца у сагозу стои , и стара наука о леченк) оенована е бнла у не-